Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Док појединац ћути и избегава одлуке, „нова нормалност“ преузима наше животе

© Sputnik / Дејан СимићХрватска новинарка и списатељица Милана Влаовић
Хрватска новинарка и списатељица Милана Влаовић - Sputnik Србија, 1920, 24.04.2021
Пратите нас
Сви бисмо најрадије живели у неком свом мехурићу, сигурни и заштићени од вести које би могле да нас узнемире. Тако се данас, током ове пандемије, као и некада током разних ратова на овим просторима, ствара пасиван однос према „новој нормалности“ и множе се анонимни појединци који ни за шта не одговарају, ћуте и труде се да што мање знају.

Овако и разговору за Спутњик хрватска новинарка и списатељица Милана Влаовић коментарише понашање мештана једне забити на острву Вису у сусрету с разним војскама које су то забачено и сурово подручје опселе током Другог светског рата. Ови прости људи и њихове судбине, оптерећене ратним страхотама, чине срж њеног романа „Бомбони од меда“ који је недавно објавила београдска „Лагуна“.

Водећи нас кроз простор некадашње Југославије Милана Влаовић нам приповеда узбудљиву и динамичну причу о судбини једне жене, стасале у далматинском кршу уочи почетка Другог светског рата, да би ратне године дочекала у Дубровнику и накратко у Сплиту, а животни пут завршила у послератном Београду, у који је доспела јурећи своје снове.

Марта је жена крајности. У роману је упознајемо пред Други светски рат, у једној руралној средини, у којој владају правила успостављена вековима пре њеног рођења. Она има један прозор у свет, своју тетку Иванку која живи у Сплиту, у урбаној средини с другачијим правилима живота. Она јој прича како изгледа један потпуно другачији живот, а Марта се на основу тога усуђује да сања. И у том смислу је њена прича актуелна. Без обзира на то што се у данашњем времену жене више усуђују да сањају, и даље их друштво спутава, и даље има одређене захтеве и лимите. Мартина прича нам говори и о томе како се снови и стварност могу сударити на сасвим погрешан начин, нарочито ако се још догоди и рат. Из улоге девојке која сања, која и не зна шта је живот, она постаје жена и мајка унутар ратних околности. Мислим да се мало писаца бавило том темом – позицијом жене у рату“, каже Милана Влаовић.

„Ново нормално" у ратном вртлогу

Када говоримо о историјском контексту догађаја о којима приповедате, упечатљив је приказ менталитета мештана села на острву Вис у којем се одвија највећи део радње. Све су то обични, прости људи, заокупљени свакодневном егзистенцијом, далеко од политике и глобалних потреса. Рат их затиче у незнању шта се око њих догађа, којој страни треба да се приклоне, у које идеје треба да верују... Колико се у тим политичким, националним, верским и разним другим друштвеним вртлозима вртимо и данас?  

- Да, то је пасивна позиција. У овом роману то није само пасивна позиција жене, него и многих мушкараца који само чекају да зло прође, поготово ако су у неким годинама и ако су неке ратове већ видели и окусили, те знају да то није нешто чему се треба радовати. Веома много људи је идеолошки неопредељено, гледају како да преживе зло. Мартин први муж Вјеко ради у служби НДХ, а после рата каже да никога није убио и да је само вршио своју дужност. Он је само носио униформу која му је током рата доносила плату и спасила му живот. Променила се држава, променила се та униформа, а он је само наставио да ради свој посао. Таквих је судбина било много, али немојмо заборавити да је било и породица у којима су два брата одлазила на  различите стране. Догађало се да је један био у домобранима, други у партизанима; један у усташама, а други у партизанима. И у Србији је исто тако било људи који су одлазили – један у четнике, други у партизане. Многе породице су размишљале да је најбоље да на свакој страни имају некога. Многе од тих прича су накнадно исписиване, па су многи касније тврдили да су од почетка знали шта желе да буду. Мислим да је, заправо, много више било оних који не да нису знали, него нису ни желели да знају која је права страна. Желели су само да то прође и да некако сачувају живу главу.

Никола Ракочевић и Никола Шушљик у кратком филму Човек из Техногаса - Sputnik Србија, 1920, 10.04.2021
Како је бити Слободан Милошевић 1970. године /видео/

Мартино је у суочавању с ратом у почетку потпуно равнодушна и не разуме опасност која се надвила над њом. Наивно размишља о томе да је се рат не тиче, јер није ни Јеврејка, ни Српкиња, верује да ће се сви ти виђенији Дубровчани, одведени преко ноћи, ускоро вратити, површно чита наредбу о хитном предавању радио-апарата италијанским властима које су окупирале Дубровник, због чега завршава у затвору, да би се након свега тога упустила у љубавну везу с италијанским официром. И ту наивност плаћа веома скупо! Колико нас управо тај став да нас се нешто не тиче, потреба да задовољавамо само своје тренутне жеље и да се затворимо у свој свет воде ка драматичним и опасним последицама, не само као појединце, него и као друштво?

- Ми бисмо сви желели да живимо у неком свом мехурићу у којем се осећамо сигурно и заштићено, не желимо да допустимо да нас неке вести узнемире. И сада у пандемији много је људи потпуно престало да прати медије, јер их узнемирава оно што могу да чују. Тако и Марта пролази поред једног важног обавештења које се и ње тиче и завршава у затвору, живот јој је у опасности. Она размишља управо на тај начин. Не преиспитује да ли је нешто у реду или није, јер ако у један град једног дана улази једна војска, а други дан друга, и ако се мењају заставе, а свако се поздравља и дочекује нормално, онда је ваљда то што они говоре и траже једно „ново нормално“. То смо ми данас доживели. Ако имамо „ново нормално“, сваком је важно само да га то не дотиче лично. Мислим да је то понашање оног анонимног појединца који не доноси одлуке, а ком је најлакше да се у новонасталим околностима прилагоди, ћути и да што мање зна.

Јасеновачко страдање из угла једне жене

У једној краткој епизоди, односно болном сећању једне од јунакиња романа, дотичете се јасеновачких страдања. То је универзална слика бола мајке, сестре, кћерке и, уједно, оно што даје посебну вредност књижевној слици коју даје жена. То је слика ратних страдања и страхота посматраних из личног, интимног угла, управо оног који им даје универзалну вредност. Како Ви то видите?

- То је бол жене која покушава да спаси своје ближње које воде у Јасеновац, али има сестру и мајку, и не може да се определи којој да помогне. То је тренутак када погледа мушкарца који има моћ, има униформу и може да одлучује о животу и смрти. А она се поставља врло прагматично: Познајем му мајку, могла бих да му приђем и да покушам да спасим једну од њих. То је женски начин размишљања у таквој ситуацији, она се у том тренутку уопште не бави политиком, има проблем и жели да пронађе решење, а тражи га на начин који је врло животан, врло женски. Кроз Марту сам дала позицију жене која је у том тренутку Хрватица у Дубровнику, а овде имамо Српкињу која се налази у једном граду, у којем треба решити ситуацију која је њој питање живота и смрти, а некоме је само посао.

Катарина Жутић као Славица Ђукић Дејановић, Гордан Кичић као Бранислав Ивковић и Милош Тимотијевић у улози Богољуба Бјелице  - Sputnik Србија, 1920, 02.04.2021
Катарина Жутић: Сада ми је јасније зашто је убијен Зоран Ђинђић

Марта верује у то да јој мушкарци доносе само невоље, да су јој једина подршка у животу увек биле жене. Шта је ту, из угла психологије, старије – њено уверење или њено животно искуство?

- Она је, заправо, на основу неколико позитивних искустава стекла уверење да су јој само жене пријатељи и да су јој само жене помогле, јер јој се то заиста догодило. Међутим, њену ће судбину на крају одлучити и одредити жена која мрзи жене. У патријархату, у којем живимо и данас, постоје жене које су спремне да помогну женама и да им поверују, да им не суде, не моралишу, да покушају да разумеју њихову позицију, али постоје и жене које су већи крвници и егзекутори другим женама него било који мушкарац. Узмите за пример само данашње младе девојке које су иступиле и проговориле о ономе што им се догодило. Разговарала сам ових дана с Миленом Радуловић о њеном искуству и о томе како су, с једне стране, многе жене апсолутно схватиле о чему је ту реч и стале на њену страну, поверовале у причу жртава, а с друге стране, жене које су је нападале и осуђивале што се уопште усудила да проговори. То је та позиција која се догађала и онда у рату и која се догађа и у овом времену. Некада су мушкарци у стању да покажу много већу емпатију према женама, него друге жене.

Разбијање митова о Јованки Броз

Из овог романа проистекао је сценарио за драмску серију о Јованки Броз, која је још у фази припреме. На који сте начин повезали причу о Марти са судбином Јованке Броз и чиме Вас је она највише заинтригирала?

- Људи из продукције „Адреналин“ прочитали су роман „Бомбони од меда“ и привукао их је начин на који сам успела да истражим историју. Пре него што сам почела да пишем роман, годину дана сам обилазила локалитете, разговарала с људима, погледала много документарних филмова, прочитала веома много књига и докумената да бих се уопште упустила у писање о времену у којем нисам живела. То је био рад који је њима, заправо, дао до знања да бих ја могла нешто слично да направим када је у питању Јованка Броз. Највише ме је заинтригирало како се пробити кроз све те силне митове, стереотипе и предрасуде о њој, како допрети до жене каква је она заиста била. Нажалост, пандемија је успорила пројекат, који ће се снимати на много локација, али надам се да ће се ускоро бити услова да се он реализује.

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала