Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Одлазак Шобајића: У његових седам и по деценија стало је девет живота /видео/

© Sputnik / Александар МилачићМилош Шобајић
Милош Шобајић - Sputnik Србија, 1920, 24.04.2021
Пратите нас
У седам и по деценија једног готово филмског живота стало је — девет живота, поручио нам је Шобајић у недавно објављеној књизи „Мојих девет живота“.

Портретишући себе и свет око себе, сва пулсирања тог света која је, осећајући их, трајно унео у своје стваралаштво, Милош Шобајић, оставио је слику времена и себе у том времену — јединствену, ексклузивну и непоновљиву. На њеном почетку стоји дечак који стасава загледан у звезде, у потрази за небеском истином.

Осећам да сам сасвим на почетку, да тек сад видим шта је шта и да ћу тек сад кренути у озбиљан рад — говорио је недавно у Спутњиковом студију, уочи изложбе и промоције своје друге књиге сликар и вајар Милош Шобајић.

Ништа није указивало да ће његова непоновљива енергија и одлучност, по снази налик почетничкој, само неколико недеља касније бити прекинута. Зато је вест о Шобајићевој изгубљеној бици са короном у његовој 76. години изазвала такав мук и шок.

Да смо изгубили једног од најрепрезентативнијих уметника који је још пре неколико деценија својим делом задивио прво Париз а потом свет — сведоче Шобајићеви радови расути по свим великим музејима света, најпознатије галерије у којима је излагао, монографије о његовом делу исписане рукама најзнаменитијих познавалаца уметности попут Француза Алена Жуфроа или нобеловца Петера Хандкеа.

У вриску Шобајићевих боја и драматици корака његових насликаних и извајаних фигура одавно је наговештен  сензибилитет ствараоца заробљеног у рату са светом који није по његовој мери: у рату у ком се голим рукама и кичицом тежило стварању нечег бољег, племенитијег, људскијег...

„У мојих 12 година открио сам тај нови свет у коме треба да будем један идеалан човек, добар и поштен, вредан, да будем све оно што подразумева то витешко стање једног човека“, говорио је Милош Шобајић за Спутњик.

Белином снега планине Папук у којем је рођен, раним сећањима на Београд у коме је провео детињство, сликама свог села испод Острога, а потом и Паризом, насељавао је Милош Шобајић деценијама свој уметнички свет: једнако речима бабе Василије или Зука Џумхура, свог првог учитеља сликања, колико и оним из пера светских великана уметности, нарочито сликарства.

Остајући доследан себи и свом сликарском рукопису, одолевао је искушењима, често и притисцима „новог доба“, с уверењем да је све, па и стварање — ствар карактера и самопоштовања.

„Све је то питање карактера и самопоштовања. Ми смо као старија генерација успели да избегнемо тај диктат по коме или радите како се од вас тражи, или вас нема. Ја сам већ имамо иза себе изложбе, тако да ни ја ни моја генерација нисмо били дирнути том командом која се звала Нато-арт“, бележи у књизи „Сликај и ћути“.

© Tanjug / TANJA VALICМилош Шобајић оставио је слику времена и себе у том времену — јединствену, ексклузивну и непоновљиву.
Одлазак Шобајића: У његових седам и по деценија стало је девет живота /видео/ - Sputnik Србија, 1920, 24.04.2021
Милош Шобајић оставио је слику времена и себе у том времену — јединствену, ексклузивну и непоновљиву.

Ова књига — првенац писца Шобајића, настала, како нам је поверио, спонтано у дугим зимским ноћима, одражава његов јасан став према трендовима у савременом сликарству. У њој сликар објашњава како је глобализам успео да од ликовне створи такозвану визуелну уметност, да уђе у простор ликовне уметности и да је разбије.

„Верујем да је цео поступак интелектуалног урушавања започет, пре свих, на пољу ликовне уметности. Глобалистички систем је, без куцања, улетео у наш сликарски простор и нашао да је то најподесније место за реализацију његове идеје апсолутног мењања људског ума“.

Осведочени патриота које је због својих националних уверења претрпео велике непријатности, нарочито у француској штампи, Милош Шобајић остао је на становишту да је оно што опстаје вековима вредно бранити и да се, упркос претњама и притисцима — бранити мора.

„Ако погледамо, у последњих осам стотина година, велики је притисак на овај наш свет на Балкану. Оно што траје осам векова, не видим кад ће попустити. Србија је њима кост у грлу, као што им је далеко већа кост Русија, с којом не могу никако да изађу на крај. С нама и излазе на крај каткад, па се ми истргнемо из тих загрљаја, па нам се учини да смо се спасили, али се никад не спасемо. Ми с њима немамо никакав интерес, јер основни интерес који није заједнички је територијални интегритет државе Србије. Они се не слажу са овим границама, а то значи да се не слажу са егзистенцијом овог народа на овом простору. Моје мишљење је да треба стати мирно, испрсити се и рећи „доста“!

Многобројним признањима Шобајић је недавно придружио и Орден почасног грађанина Русије којим га је одликовала Комисија за награде Руске Федерације. Ово високо признање, које укључује и добијање пасоша, за Шобајића је била посебна почаст.

„Почаствован сам посебно зато што је Русија данас избила у први план овог дела света који вапи за помоћу и спасом и једина успева да држи опозицију целом том агресивном, милитантном, такозваном западном свету“, рекао је том приликом.

© Tanjug / TANJA VALIC„Јурим те звезде у мом животу, јурим испуњен жељом за истином...“.
Одлазак Шобајића: У његових седам и по деценија стало је девет живота /видео/ - Sputnik Србија, 1920, 24.04.2021
„Јурим те звезде у мом животу, јурим испуњен жељом за истином...“.

„Као дечко од 12 година живео сам у једном периоду код моје бабе Василије у Никшићу. Сећам се да смо једне ноћи на Капином пољу, на неком малом аеродрому поред Никшића, ја и моји другови гађали звезде камењем и сваки нам се камен враћао. Ми смо нешто желели да оде тамо горе, високо, али сваки се камен враћао. А онда сам ја узео једну јабуку, зафрљачио је високо и — она се никад није вратила. Ми смо сви стали и гледали запањени, питали се где нестаде та јабука, горе, у звезданом небу. Ја ево и дан данас чекам да се та јабука врати. У ствари, јурим те звезде у мом животу, јурим испуњен жељом за истином. Желим да заиста знамо све шта је, да нема лажи. Због тога ми је та бачена јабука као нека потрага за небеском истином. Она се још није вратила, ја још нисам чуо праву истину“.

Та небеска истина за коју је веровао да се крије негде међу звездама, великом маштару и борцу Милошу Шобајићу од данас је на дохват руке: својим великим препознатљивим кораком, који нам је као завештање оставио на сликама и скулптурама, сада се вероватно успиње ка њој...

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала