Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Будућност страха: Визија света на ивици опстанка - са екрана се сели у наше животе

© Fotolia / Ronnie ChuaАрмагедон
Армагедон - Sputnik Србија, 1920, 28.04.2021
Пратите нас
Визије света у којем је човечанство на ивици опстанка, поробљено и састављено од појединаца који не осећају ни љубав, ни радост, већ само страх – главни су мотиви дистопијског жанра. Језиви осећај да такве визије све више наликују стварности у којој живимо, а све мање далекој и мало могућој будућности чини дистопије актуелнијим него икада раније.

Жанр дистопије карактеристичан је по приказима замишљеног света у којем су до максимума доведене лоше стране данашње цивилизације и најчешће се заснива на угњетавајућој друштвеној контроли, као код ауторитарних или тоталитарних влада.

Да ли данас, како су нам прошле године поручили творци једне од планетарно популарних дистопијских серија, заиста већ живимо у ономе што гледамо на својим екранима?

Свако време има своју омиљену катастрофу

Док су у последњим декадама прошлог века жанром дистопије доминирали прикази света који је преживео катастрофу изазвану нуклеарним ратом, или сусретом с ванземаљским цивилизацијама, дистопијски филмови и серије настали у протеклих десетак година у средиште пажње најчешће постављају однос човека према природи и технологији, односно мрачне визије будућности човечанства које су на ивицу опстанка довеле климатске промене, или вештачка интелигенција која се отела контроли.

„Свако време има своју омиљену катастрофу. Нуклеарна катастрофа је била веома актуелна у време Хладног рата. Филмови 'Последња обала' (1959.) Стенлија Крejмера, или 'Доктор Стрејнџлав' (1964.) Стенлија Кјубрика разматрали су ту тематику. С обзиром на развој трке у наоружању и пат позицију до које се коначно дошло у одређеном тренутку, пажња се временом преусмерила на друге теме. Истраживање свемира и освајање Месеца довели су до филмова катастрофе повезаних с космичким догађајима, а потом је уследила енергетска криза која је донела и филмове инспирисане том темом“, каже у разговору за Спутњик писац и преводилац Горан Скробоња.

Филмска трака - Sputnik Србија, 1920, 18.01.2021
Руски филмски спектакли у 2021. години: Од хероја „Чернобиља“ до Замјатиновог „Ми“

Могуће последице климатских промена или неконтролисаног развоја вештачке интелигенције није ни нова ни оригинална тема у уметности, али јесте тема која се до пре пар деценија чинила као нешто што је више плод уметничке маште него као нешто што инспирацију проналази у непосредној стварности.

Филмски критичар Мирољуб Стојановић оцењује да су дистопијски филмови и серије који се снимају данас постали планетарни тренд управо зато што се више не могу посматрати као класичне дистопије, него као својеврсни „хиперреализам језе“.

„Посегнуо бих за насловом једног албума чувене британске рок групе 'Моди блуз' који се зове 'Дани будућности су прошли'. Нешто што је некад имало карактер тоталне фикције, данас постаје интегративни чинилац нашег живота, а да можда тога нисмо ни свесни“, наглашава Стојановић.

Дистопија свуда око нас

Дистопијски филмови и серије данас, како каже Стојановић, доживљавају хиперпродукцију, не само захваљујући технолошком напретку и могућности да допру до никад ширег круга гледалаца, него и због тога што је будућност којом се баве померена у нашу непосредну сутрашњицу, а понекад се готово и преклапа са данашњицом.

Технологија која нам помаже да остваримо сан о идеалној љубави, која прати наше тинејџере на сваком кораку, штитећи их од свих опасности спољашњег света, компјутерске игрице које нас „усисавају“ у виртуелну стварност из које не желимо да се вратимо у стварни живот, роботи који нас одмењују у досадним кућним пословима, чувају нам децу, или нас, просто слушају када пожелимо некоме да се изјадамо - све ове „предности“ савременог доба већ на неки начин користимо, или бар можемо без потешкоћа да их замислимо у догледној будућности.

Мурал Џорџа Орвела у центру Београда. - Sputnik Србија, 1920, 26.12.2016
Орвел — вечна мета прикривених фашиста

У дистопијским и антиутопијским филмовима и серијама све ове „предности“ савременог доба имају језиво наличје које нас упозорава на опасан правац у којем се крећемо као врста.

И не само то, неке од њих нам сугеришу да смо већ скренули на пут без повратка. Тако су творци популарног серијала „Црно огледало“, који је до сада емитован у пет сезона, прошле године одлучили да одложе шесту сезону управо због глобалне слике друштва условљене пандемијом.
Нестрпљивој публици су се обратили уличним билбордима-огледалима, који су привлачили пажњу натписом „Црно огледало, шеста сезона. Уживо. Свуда око нас“.

„'Црно огледало' је изванредна серија, која веома тачно пунктира све оно што је битно данас. Та серија је понудила неколико заиста фантастичних епизода о нашем друштву и могуће је да би, када бисмо за десетак година, можда чак и пре, поново разговарали о овој теми, 'Црно огледало' било нека врста отиска, или нацрта наше стварности“, каже филмски критичар Ђорђе Бајић.

У то је уверен и Горан Скробоња, који додаје да је већина технологија којима се бави „Црно огледало“ тренутно у развоју, те да ће за пет или десет година бити потпуно уобичајене у нашем свакодневном животу.

Можемо ли да се волимо без алгоритма

Једна од често обрађиваних антиутопијских тема у филмовима и серијама новије продукције јесте виртуелна комуникација, односно положај појединца у свету којим доминирају контакти остварени преко интернета и друштвених мрежа.

Британска серија „The One“, чија су почетна инспирација били сајтови за упознавање, представља антиутопију која почива на фиктивном научном открићу да анализом ДНК можемо пронаћи свог идеалног партнера. На темељима тог фиктивног револуционарног открића настаје моћна компанија која влада глобалном базом података и спарује људе из разних делова света, нудећи им могућност да остваре сан о идеалној љубави. То, међутим, доводи до последица на које нико није рачунао – услед потраге за „правим партнером“ долази до масовних развода и распада породице, што води ка потпуном колапсу друштва.

Сличном темом бави се и једна епизода у серији „Црно огледало“, у којој се идеални љубавни парови проналазе уз помоћ технолошке симулације живота у наизглед идиличном свету, који наликује хотелском комплексу с пет звездица, али је окружен џиновским непробојним зидом. Тај зид онемогућава бекство житељима овог „града љубави“ све док не пронађу идеалног партнера. Тако корисници услуге, заправо, постају заточеници система у којем су принуђени да, наизглед у недоглед, „испробавају“ разне партнере, уз инструкције које добијају од својих „љубавних тренера“.

Хакер - Sputnik Србија, 1920, 10.11.2020
Застрашујућа страна друштвених мрежа: Погубни утицај на свест савременог човека /видео/

Развој технологије и утицај интернета и друштвених мрежа на наш емотивни живот инспирисао је и Спајка Џоунза, аутора филма „Она“ (2013.) с Хоакином Финиксом у главној улози. Наличје наоко хармоничног друштва, у којем све људске потребе и бриге решава моћни компјутерски софтвер, јесу отуђени појединци који недостатак љубави и пријатељства надокнађују емотивним везивањем за виртуелни глас вештачке интелигенције.

„Нашим добом владају алгоритми. Они већ увелико одређују наш живот, готово од тренутка када се пробудимо, до тренутка када одемо на спавање. Фали још само снове да нам снимају, а бојим се да то и јесте следеће. Алгоритми су ту с рачунарима, с мобилним телефонима, с друштвеним мрежама, с нама су и у самовозећим аутомобилима којих је све више. И од тога нема одбране“, уверен је Горан Скробоња.

Према његовом мишљењу, најјезивији облик дистопије јесте управо она која се заснива на могућности да технологија и алгоритми завладају над човеком.

Исак Асимов је својевремено рекао да је проблем са човечанством у томе што се технологија много брже развија од начина на који човек може на њу да одговори и да јој се прилагоди“, каже Горан Скробоња.

Да ли је дистопијска уметност припрема за већ осмишљену будућност човечанства?

Могу ли дистопијски филмови и серије, посебно ако имамо у виду њихову популарност, односно масовност публике, да утичу на колективну свест, односно да нас подстакну на друштвене промене и позитивне помаке?

Хрватска новинарка и списатељица Милана Влаовић - Sputnik Србија, 1920, 24.04.2021
Док појединац ћути и избегава одлуке, „нова нормалност“ преузима наше животе

Мирољуб Стојановић је уверен да мрачне визије будућности које стварају савремени синеасти могу да наведу гледаоце да преиспитају свој однос према природи и технологији и да их охрабре да дигну глас против свега онога што им на дуги рок угрожава егзистенцију и слободу.

„Дистопијски филмови и серије апсолутно имају утицај на колективну свест, и то повољан. Довољно је да преузмете тематска упоришта и негујете их у својим националним производима, кинематографским и серијским културама. Овај рецепцијски круг може само да донесе бољитак једној прочишћенијој визији света која би, заиста, без обзира на крајње комерцијална упоришта, на врло алармантан, одговоран, критички ангажован начин говорила о друштвима, или макар била етички пут указивања у којем правцу неке ствари треба да се одвијају. Учинак серија и филмова с дистопијским темама и те како јесте значајан. Он нема само ескапистички угођај, мислим да је тај утицај много већи него што смо у овом тренутку спремни да признамо, али нам је потребна и одређена временска дистанца да увидимо све векторе његовог деловања“, сматра Мирољуб Стојановић.

Горан Скробоња је мање оптимистичан и опажа да би серије и филмови који нам данас привлаче пажњу приказима будућности у којој смо окружени брижним роботима-андроидима или емпатичним компјутерским софтверима који нам штеде време и енергију, али уједно мотре на сваки наш корак, могли да буду и покушај да се људи припреме за оно што ће заиста доћи, што је већ осмишљено као будућност човечанства.

„Да ли је то прилог теоријама завере или се дешава кампањски неће бити ни битно, ако се не изборимо против тога и не сачувамо некако људскост у себи. Мислим да ћемо све брже и брже прихватати садржај који нам нуде дистопијски филмови или серије као нешто свакодневно и да ће ту бити све мање и мање ескапизма. Мислим да је то нужан производ неравноправне трке технологије и развоја људске свести. Докле ће то довести? Оптимиста сам по природи, па се надам да ће све испасти добро, али много је показатеља да неће“, закључује Горан Скробоња.  

 

(Сутра: Како су дистопије из прошлог века најавиле нову нормалност данашњице)
 

Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала