Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Лудо срце, заувек је стало: Отишао је Човек за којим ће сви да жале

© Sputnik / Љубинка МилинчићЉубинка Милинчић и Ђорђе Марјановић
Љубинка Милинчић и Ђорђе Марјановић - Sputnik Србија, 1920, 16.05.2021
Пратите нас
Био је у свему први, и најбољи. Први је скинуо микрофон са сталка и почео да хода по бини, први сишао у публику која је одушевљено пружала руке да га само дотакне, први је бацио сако у публику, први постао звезда у СССР-у...
Први клубови обожавалаца и код нас и у СССР- били су клубови „ђокиста“. Оних који су га пратили на сваком кораку, доносили му цвеће, знали све његове песме, славили његов рођендан, 30. октобар, као своју највећу славу. И трудили се да у свему буду најбољи – да га буду достојни.
Био је најбољи и онда кад нису хтели да му дају „Златни микрофон“, кад је 1961, кренувши из Дома синдиката кући (тада је становао на Теразијама) затекао огромну масу народа која је чекала да га поздрави. Певао је и тада стојећи на крововима аутомобила, на рукама и раменима обожавалаца, без микрофона, без музике…
А говорили су да – нема глас.
После тога дошле су награде –  златни микрофони, песме лета, фестивали, Београд, Загреб, Сарајево, Опатија обожавали су „Натали“, „Роману“, „Лазарелу“, „Ему-Емили“, а многе тек рођене девојчице добијале су име по његовим песмама.
Вољен је и обожаван као нико пре њега. А за дане љубави – давао је себе. Целог.
„Ђокисти“ су га звали просто – Човек. Како је много стало у ту једну реч! Човек који је бринуо и о њима, који се трудио да помогне свакоме, који је увек имао времена да чује и помогне. Пут до његовог стана у улици Милоша Поцерца, био је посут цвећем, зидови исписани порукама љубави. Поштанско сандуче – колико четири друга. И увек препуно.
А почело је једним звиждуком. Истина – у 8.  У истоименом филму. Тај звиждук пратиће га све до саме смрти. Од данас више неће имати ко да зазвижди.
А звиждао је певао и у СССР-у. Његова појава изазвала је прави тектонски поремећај. За Совјете, то су била отворена врата на „Запад“. Пунио је сале са по више десетине хиљада људи.
Творац најлепших балада, певао им је и своје, али и њихове песме. Клубови „ђокиста“ су ницали као печурке у великој земљи. Испред продавница грамофонских плоча били су километарски редови. Никад није било довољно за све. Зато су продавци исписивали на излозима – „Марјановића – њет“.
Тамо је срео и „своју Натали“, Ели из Лењинграда, која је била водич у групи, а постала му је жена, мајка његове Наташе, Невене и Марка, највећи ослонац у животу и невероватна помоћ.
Након што је доживео мождани удар у Мелбурну, док је певао песму „Мене нема ко да жали“, није више могао да пева, али лудо срце није могло да стане. Појављивао се на плејбек и доживљавао овације као у најбољим данима.
Био је гост и у Москви, велика сала хотела Русија била је препуна младих људи. За Ђорђа су сви знали, као и за његову болест. Појавио на сцени, зачула се песма, а он је лагано кренуо ка степеницама. У сали – мук. Просто се осећало да цела сала стрепи хоће ли моћи да сиђе. И успео је. Проломио се громогласан аплауз.
И бина је опет била пуна цвећа, и маса људи је опет ишла за њим, и то је опет био – „наш“ Ђорђе.
Добио је све могуће награде, и ордење и наше и совјетско. Има музеј у свом родним Кучеву, али и у Москви. Победио је у свим могућим биткама, само је битку са короном изгубио. Лудо срце јуче је стало.
Збогом, Милорде, сви ћемо жалити за тобом.
Прочитајте још:
Велико поштовање колега: Ђорђе Марјановић је за нас исто што и Елвис за свет – нулта тачка рокенрола
Опроштај Радмиле Караклајић: Срећна сам што носим део Ђорђевог духа, што сам с њим дисала на сцени
Пет песама по којима ћемо памтити Ђорђа Марјановића /видео/
► Како се Руски дом опростио од великог Ђорђа Марјановића
 
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала