Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Ексклузивно: Непријатељ кога је и „крвожедни“ Стаљин уважавао /видео/

© Sputnik / РИА Новости / Уђи у фото-галеријуМихаил Булгаков
Михаил Булгаков - Sputnik Србија, 1920, 30.05.2021
Пратите нас
Иако је роман „Мајстор и Маргарита“, најпознатије дело Михаила Булгакова, објављен четврт века након смрти аутора, моментално је освојио прво совјетске, а онда и светске читаоце. То је књижевно, руско чудо и као Рус веома се радујем што је руски писац на руском језику написао то генијално дело, оцењује за Спутњик писац и професор Алексеј Варламов.

Маестрални сатиричар који се осећао као да је „жив сахрањен"

У ексклузивном разговору за Спутњик, уприличеном поводом 130 година од рођења Михаила Булгакова, професор Варламов, који је написао и биографију овог маестралног сатиричара и критичара совјетског друштва у епохи Стаљина, истиче да је пишчев живот веома наликовао античкој трагедији: „То је историја невероватног талента и невероватно несрећног живота".
Иако је, у поређењу с многим сународницима, избегао прогон, робију и стрељање, у сталној борби против цензуре Булгаков се осећао као да је „жив сахрањен“. Током живота у својој домовини успео је да објави само први део романа „Бела гарда“, циклус прича „Белешке младог лекара“ и новинске фељтоне. Комади су му скидани с репертоара, а многе његове колеге, међу којима су били и Владимир Мајаковски, Виктор Шкловски и многи други, негативно су оцењивали његов књижевни рад.

Мистерија једне драме

На почетку каријере двадесетих година Булгаков је био врло популаран, пре свега као драматург, будући да су његове драме биле постављане у највећим московским позориштима.
Драма „Дани Турбинових“, која је премијерно изведена у МХАТ-у, изазвала је ефекат бомбе. Иако је представа имала невероватан успех код публике, многи су се питали како је комад у којем се са симпатијом приказују припадници белог покрета успео не само да буде постављен, него и да се изводи дуги низ година у водећем театру земље.
„То је била драма у којој су белогардејци, непријатељи совјетске власти, били приказани као добри, симпатични људи. То је, наравно, било потпуно противно естетици совјетског времена, у којем су белогардејци уобичајено приказивани као некакви изроди, чудовишта, ужасни људи. Булгаков их је преставио с великом симаптијом. Не само Мајаковском, многима се то није допало. То је била као некаква спрдња за пролетерску, комунистичку критику и нико није могао да схвати зашто је она уопште дозвољена“, каже у разговору за Спутњик руски писац и професор Алексеј Варламов, аутор биографије о Михаилу Булгакову.
Јелена Мартињук - Sputnik Србија, 1920, 21.05.2017
Геније који је преварио Стаљина
Први разлог за то што је комад тако противан новим совјетским културним канонима успео да опстане на сцени јесте, како каже Варламов, то што се представа допала првом човеку МХАТ-а Константину Станиславском.
„Станиславском се нису свиђали ни Булгаков ни његов комад, али је он био истински позоришни човек и прави редитељ. Када је видео представу коју су направили млади људи, Станиславски је схватио да је она одлична, чудесна. И тада је почео страствено да је брани. Иако је цензура била против те представе, Станиславски је својим великим ауторитетом успео да убеди власт да је дозволи макар на једну годину“, објашњава Варламов.
Ипак, ауторитет Станиславског не би био довољан да спаси комад. Тајна његовог опстанка на сцени је била у томе што је представу видео Јосиф Стаљин коме се она свидела још више него првом човеку МХАТ-а.
„То је била велика психолошка загонетка: шта је могло Стаљину, том тиранину, крвожедном убици да се допадне у представи. По свој прилици је разлог био то што у представи јесу с великом симпатијом били представљени непријатељи совјетске власти, али су они приказани као отворени противници. Као човек с истока, Стаљин се бојао ножа у леђима, оних који говоре да су револуционари, а у души су контрареволуционари. Тада је постојао израз 'ротквица' - споља црвена, а када је загребеш, унутра је бела. Јунаци Булгакова нису 'ротквице', они су бели. Поред тога, ти бели момци су, иако су симпатични, историјски губитници. Тај комад говори о слабости белог покрета и о снази црвеног покрета, бољшевизма, о његовој историјској победи. Стаљин је истицао да је важно да је комад исправно историјски поставио ствари. Зато је представа опстајала, а Стаљин подржавао Булгакова“, објашњава Варламов.
Совјетски вођа је, према његовим речима, ту представу гледао чак 15 пута. Уживао је у игри глумаца, допадала му се естетика те драме као класичног чеховљевског комада, као и њени јунаци.
Када су му „правоверни“ совјетски драматурзи написали писмо у којем су тражили да се Булгаковљев комад скине с репетоара, Стаљин им је директно одговорио: „Када научите да пишете као Булгаков, разговараћу с вама“.

Зашто се Стаљин предомислио

Комад је, међутим, у марту 1930. године ипак био скинут с репертоара и дуго нико није могао да схвати шта се догодило и због чега је Стаљин одједном променио мишљење о свом омиљеном делу.
„Тек када је наступила епоха перестројке, када су отворени поједини архиви Кремља, утврђени су разлози. У фебруару 1929. године почело је обележавање декаде украјинске књижевности и у Москву су допутовали украјински писци који су се сусрели са Стањином. Објављен је стенограм с тог састанка, из ког се види да су они директно захтевали од Стаљина да 'Дане Турбинових' скине с репертоара, јер су сматрали да је то антиукрајински комад. Стаљин се уплашио и направио уступак. Оно што нису успели да постигну великодржавни совјетски драматурзи, успели су украјински“, констатује Варламов.

Не дирајте ви мене, нећу ни ја вас

Михаил Булгаков је имао изразито негативан однос према револуцији, јер је био човек који воли удобност, а не воли потресе и катастрофе. Посебно је био осетљив на насиље, терор, злочине и беду, све оно што је пратило револуционарне промене у његовој земљи.
„Након револуције је уследио грађански рат чији је сведок био, а у неком смислу и његов учесник, јер је тада живео у Кијеву. Видео је како се три снаге, 'црвени', 'бели' и украјински националисти, боре једна против других. Он није подржавао никога од њих“, напомиње наш саговорник.
Булгаков је отворено говорио о томе да не воли совјетску власт, о чему сведоче и протоколи са саслушања на које је позван 1926. године.
„Отворено је тада рекао да је током Грађанског рата био на страни 'белих', али и да види да је нова власт веома чврста и јака и да је револуција исувише велики и важан догађај да би је подвргавао сатири. Булгаков је двадесетих година, заправо, предложио совјетској власти да закључе сепаратни мировни споразум: Ви не дирате мене, а ја не дирам вас. Ништа од вас не тражим, само ми дајте могућност да седим у тишини и да пишем своје књиге. Оне могу да буду сатиричног карактера, јер је мој таленат сатиричарски, али ја се не бавим совјетском политичком делатношћу. И то је истина. Колико год да је био опозиционо настројен према власти, Булгаков се никада није приближио ниједној форми политичке борбе против бољшевика, јер је сматрао да је то непотребно и бесмислено“, наглашава Варламов.

Осуђен на „црвене“

Ако је писац о нечему и маштао када је реч о отпору совјетском систему, онда је то био сан да оде из Совјетског Савеза.
„Желео је то ужасно и страшно и није могао да опрости својој првој жени (Татјани Лапи) што га је на неки начин спречила да оде током Грађанског рата, када се нашао у Белој армији, у којој је у почетку радио као лекар, а потом као новинар. У тренутку када је Бела армија напредовала, он је боловао од тифуса, имао је температуру 40 степени и био између живота и смрти. Куда је жена могла да га води? Разболео се када су на власти били 'бели', а оздравио када су дошли 'црвени'. И под њима је морао да живи целог живота“, каже Варламов.
Алексеј Варламов - Sputnik Србија, 1920, 30.10.2016
Свет баш и није у добром стању, могао би да експлодира (фото)
У једном од писама Стаљину, у којем га је молио да га протера из земље и да му тако омогући да дише и пише неспутано, себе је упоредио с вуком којем су саветовали да офарба крзно. „Бесмислен савет. Био офарбан или ошишан, вук ипак не личи на пудлицу“, писао је Булгаков. Совјетски вођа му је на то цинично одговорио: „Зар смо вам толико досадили?“
Да је ишта зависило од самог писца, он би заједно с белим покретом отишао у емиграцију и његов живот би протицао у Паризу, био би представник знамените руске дијаспоре, али судбина је, како каже наш саговорник, хтела другачије.

„Мајстор и Маргарита“ – видљиви смех и невидљиве сузе

Роман „Мајстор и Маргарита“ Булгаков је почео да пише 1929. године, а завршио га је непосредно пред смрт, диктирајући из постеље његова завршна поглавља својој супрузи Јелени Сергејевној. Тај изванредни роман у роману, састављен од два паралелна „јеванђеља“, једног које се по диктату Сатане одиграва у совјетској Москви тридесетих година, и једној у чијем су средишту Јешуа Ха Ноцри и Понтије Пилат уочи Распећа, много пута је драматизован и постављан на позоришне сцене широм света.
Роман је доживео и неколико филмских екранизација, међу којима је и она у режији Александра Саше Петровића из 1972. године. Овог лета, како је најављено, у Русији ће почети снимање филма по мотивима романа „Мајстора и Маргарита“. Премијера филма под називом „Воланд“, који режира Михаил Локшин, очекује се крајем следеће године.
„'Мајстор и Маргарита' је роман који изазива видљиви смех и невидљиве сузе, као и у делима Гогоља. То је роман о поразу човека, који поставља питање да ли је зло јаче од добра, да ли је Ђаво снажнији од Бога. Није случајно фигура Воланда (Ђавола) у роману уметнички убедљивија од фигуре Јешуе (Исуса Христа). То је, заправо, веома тужан роман, безнадежан, роман о голготи без васкрсења. Чини ми се да је то најјача аутобиографска црта романа, јер се управо тако – безнадежно - осећао Булгаков крајем тридесетих година у Москви“, сматра Варламов.
Према његовом мишљењу, јуначки је то што је Булгаков успео да, без обзира на своје очајање и безислазно стање, напише књигу која код већине читалаца изазива превасходно смех.
„Та књига, с једне стране говори о поразу човека, али с друге стране говори о победи аутора. Коликог год да је сам Булгаков био против своје судбине, она је учинила своје, постигла је да он напише такву предивну књигу која је публику освојила моментално, прво у Совјетском Савезу, након објављивања 1967. године, а потом и широм света. А та победа траје већ готово пола века и не назире јој се крај. То је књижевно, уметничко, руско чудо и као Рус се веома радујем што је руски писац Михаил Булгаков, на руском језику, написао тај генијални роман“, закључује Алексеј Варламов.
Делом великог руског писца Михаила Булгакова у емисији „Мој поглед на Русију“ бавила се и главна уредница Спутњика Србија Љубинка Милинчић
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала