Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Зашто србиста не жели да буде лингвисткиња /видео/

CC0 / pixabay/succo / Судски чекић и књига
Судски чекић и књига - Sputnik Србија, 1920, 04.06.2021
Пратите нас
Ако је реч „лингвиста“ била устаљена у српском језику од када се почела употребљавати, означавајући особе и мушког и женског пола које се баве лингвистиком, не видим разлог зашто бих ја сада преко ноћи постала лингвисткиња, а не видим ни зашто сам због тога дискриминисана.
Овако србиста Исидора Бјелаковић коментарише нови Закон о родној равноправности и промене које он доноси у језику.

Сила у језику која збуњује јавност

Тема која и даље збуњује најширу јавност тиче се родно сензитивног језика и нејасних правила, али и недовољно јасних разлога за његову употребу.
Напомињући да став претежног дела лингвистичке струке који се не слаже с одредбама о родно сензитивном језику није конзервативан, професорка србистике Весна Ломпар каже да је њихов протест изазвала сила с којом се одједном уводи велики број речи у језик, као и обавеза употребе тих речи.
„Реч је о насилном процесу против којег демонстрирамо и сада све радимо да Уставни суд буде у неком смислу меродаван да се ова грешка можда исправи“, каже Весна Ломпар.
Њена колегиница Ана Мацановић тврди да нико од лингвиста, србиста нема проблема са Законом о родној равноправности, већ с родно осетљивим језиком.
„Он се неправедно, без познавања проблематике, своди на грађење именица женског рода од одговарајућих именица мушког рода. Имамо проблем с тим што је овај закон облигаторног карактера, он је обавезујући и у том смислу је он за нас који разумемо да је граматички род полно неутралан — у неку руку дискриминишући. Дакле, уз све поштовање туђих права да своја звања именују у женском роду, сматрам да и ми такође имамо права да се именујемо као и до сада. Очекујем да се поштује моја жеља да се именујем лингвистом“, каже Ана Мацановић.

Родно осетљив језик је природна потреба, а не законска обавеза 

За професорку Филолошког факултета у Београду Јелену Филиповић, која се бави и социолингвистиком, језичком политиком и планирањем, као и родним студијама, родно осетљив језик је природна потреба, али није нешто што треба регулисати законима.
Девојке на улицама Београда - Sputnik Србија, 1920, 01.04.2021
Насиље над сопственим језиком у име „равноправности“ – је ли се Србија обавезала на тај „пртљаг“
„Родно осетљив језик је природна потреба одређеног броја говорника и говорница нашег језика и већ се појављује у комуникативној пракси, а ми треба да сачекамо с било каквом врстом нормативизације и да пустимо да језик сам одлучи шта ће се и на који начин конституисати као најчешћи избор одређених форми и речи. Тек онда можемо да причамо о некаквим стандарднојезичким променама, али ни у једном случају ја не видим да закон тиме треба да се бави“, наглашава Јелена Филиповић.

Где је истина на путу од патријархата до феминизма?

За професорке Исидору Бјелаковић, Ану Мацановић и Весну Ломпар мешање граматичког рода и рода као одређења полности представља камен-спотицања у свим овим дискусијама. Оне кажу да је очекивано да то не разумеју они који се не баве лингвистиком, али да је управо из тог разлога неопходно консултовати се са струком.
За разлику од њих, професорка Јелена Филиповић сматра да је такав став последица патријархално родне идеологије која је доминирала европском науком од 18. века наовамо.
„Ко је имао простора да се појави у јавној сфери? Само мушкарци и то само из виших друштвених слојева. И тако је било све до краја Другог светског рата, барем у Србији. Све што се дешавало пре тога заиста је било обележено озбиљном патријархалном стигмом и наше докторке наука из прве половине 20. века су биле озбиљно оспораване по разним основама“, каже наша саговорница.
Јелена Филиповић такође истиче да родно осетљив језик треба да буде природно изнедрен, а не наметнут законом. О различитим ставовима када је о овој тематици реч, она каже:
„Ту постоје две дијаметрално опречне струје, и у лингвистици, и у друштву, које су се озбиљно супротставиле. Једна говори о томе да родно осетљив језик и његова примена представљају банализацију лингвистичке теорије, јер језик не одсликава друштво и стварност, а друга страна има опет екстремни став да је родно осетљив језик неопходан, али да га, пошто ми нисмо довољно развили свест о равноправности полова, треба наметнути. Ја мислим да је истина негде између.“
Орбита културе - Sputnik Србија, 1920, 27.06.2020
Да ли заиста говоримо српски?
Исидора Бјелаковић истиче да језик воли да је уређен систем и да постоје правила која су устаљена и општеприхваћена међу већином његових говорника.
„Тек тада та правила постају део норме. А сада смо законом обавезани искључиво на употребу фемининатива и немамо право да се придржавамо онога што је било део језичке праксе до јуче“, подсећа Исидора Бјелаковић.

Где су границе родно сензитивног језика и како избећи апсурде?

Професорка Ана Мацановић као један од најважнијих проблема издваја то што границе родно сензитивног језика нису одређене и што се не знају.
„Овом закону неопходна је корекција која се тиче тумачења термина родно осетљиви језик. Јер ми на основу овог закона и даље не знамо шта се под тим термином подразумева. Родно осетљив језик није расправа зашто може ’слушкиња‘, а не може ’психолошкиња‘ нити је његова суштина стварање фемининатива. Имамо много веће проблеме који се тичу употребе неких стереотипних образаца, клишеа који се везују за разлике између мушког и женског пола. Рецимо ’циганска посла‘, ’глупа плавуша‘, или када се обраћате дечаку и кажете му ’немој да плачеш, то раде девојчице‘. Такви изрази су веома проблематични и треба их избацити из комуникације, зато што вређају и дискриминишу читаве групе људи. То би требало да буде суштина родно осетљивог језика“, сматра Ана Мацановић. 

Ко ће пресуђивати шта су родно сензитивна огрешења

Говорећи о „казнама“ за језичке прекршаје, професорка Весна Ломпар подсећа да се још не зна ко ће за њих бити надлежан.
„Не знам ко би био властан да пресуди шта је огрешење. Да ли ће то радити правници, с обзиром на то да је ово законска регулатива? Све је још нејасно, надлежности такође. Поље које се отвара има неслућене границе, а бојим се и могућности за манипулацију“, каже Весна Ломпар.
Ни Јелена Филиповић не верује у кажњавање као начин да се утиче на друштво, нарочито кад је језик у питању:
„Језик је жива ствар, с њим одрастамо, кроз језик спознајемо свет око себе, конституишемо своју позицију и однос с људима. То не можемо уређивати законом. Надам се да је тај део закона осуђен на пропаст и мислим да је овим само изазвана озбиљна негативна реакција шире јавности која не разуме о чему је реч.“

Држава треба да подржи стручњаке у решавању језичких недоумица

За Исидору Бјелаковић једна од непознаница је и да ли се закон односи само на српски језик.
Седница Скупштине Србије - Sputnik Србија, 1920, 20.05.2021
Усвојен Закон о родној равноправности
„Ми стално говоримо о родно осетљивом српском језику. Да ли се закон односи на друге службене језике у овој земљи? Не знам јер нисам правник. Не знамо ни да ли ћемо само ми као говорници српског језика бити приморани да примењујемо ове форме, а не и говорници других језика који имају статус службеног. Ако се закон односи и на те језике, попут мађарског или словачког, онда се поставља питање одакле неком право да мења језик и његову структуру у држави која није матична“, пита се професорка Исидора Бјелаковић.
Као добро решење она види организовање стручног скупа иза којег би требало да стане држава.
„Требало би да се скупи тим стручњака, да држава стоји иза тога, да Одбор за стандардизацију српског језика добије задатак да реши одговарајућа питања, да се створе комисије најуже струке и да се онда проблематизују и реше сва питања“, закључује Исидора Бјелаковић.
Погледајте и:
 
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала