Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Горан Гоцић: Потицати с Балкана је привилегија /видео/

© SputnikГоран Гоцић, писац
Горан Гоцић, писац - Sputnik Србија, 1920, 27.06.2021
Пратите нас
Потицати с Балкана је велика привилегија. Када се неко ко је рођен на Балкану упореди с неким из Француске или Енглеске може да види очигледне предности свог порекла. Прво, ми смо старија цивилизација, а друго, наше историјско искуство је отрежњујуће, а наше схватање задовољства оргијастичко, каже у разговору за Спутњик писац Горан Гоцић.

Повратак на Балкан и у „Мајчицу С“

У издању београдске „Лагуне“ недавно је објављен трећи роман Горана Гоцића, под насловом „Човек из нехата“, који је писац окарактерисао као транзициону фантазмагорију, уткану у причу о његовој породици и односу према оцу, пореклу и постојбини коју он назива „Мајчицом С“.
У поновном сусрету са Србијом и свим њеним „недовршеностима, недотесаностима, похабаностима“ и хаотичношћу главни јунак, у почетку надмен, јер је окусио чари „цивилизованог“ света, покушава да пронађе свој дом и идентитет, своје место под српским сунцем, како би поново постао део чопора.
Горан Гоцић признаје да је главни јунак његовог романа заправо он сам, иако су околности о којима приповеда дело уметничке фикције. Кроз његову личну причу проткано је вечито питање које су искусили многи који су срећу покушали да пронађу у белом свету, а то је може ли се побећи од себе, од своје прошлости, од свог порекла.
„Потребно је да схватимо да и не треба да бежимо од тога. Очигледне су предности оних који су рођени у Француској, Енглеској, у неким другим западним земљама које имају империјалну културу, језике које сви на свету говоре, обичаје које сви имитирају. Ипак, људи на Западу дубоко чезну за нашим оргијастичким задовољством. Управо смо ми с Балкана та њихова изгубљена веза са древним осећањима“, сматра писац.
Према његовом мишљењу, оно по чему је балкански менталитет карактеристичан и посебан није само пука страст, већ сећање на предантичку прошлост.
„То су древни атавизми који су изгубљени, избрисани временом из западне културе. Ми их још држимо, јер ми смо староседеоци Еворпе, у најбуквалнијем смислу. Имамо те трагове у себи и носимо их, хтели то или не. Ми то одбијамо, мислимо да се то подразумева и да је безвезе, више бисмо волели да смо у Европској унији и да смо јалови и стерилни као Швајцарци, јер из даљине изгледа боље када сте Швајцарац. Питање је, међутим, можемо ли уопште да бирамо“, каже наш саговорник.

Превазилажење деведесетих

Радња романа „Човек из нехата“ одвија се почетком двехиљадитих година, али његови јунаци носе на себи жиг деведесетих, декаде која је донела санкције, рестрикције, ратове, многима губитак посла и разарање породице. Деведесете су већ две деценије синоним за болну прошлост, за нешто што бисмо сви најрадије заувек заборавили, али им се непрестано враћамо, не само у свакодневици, него и у књижевности.
Михаил Булгаков - Sputnik Србија, 1920, 30.05.2021
Ексклузивно: Непријатељ кога је и „крвожедни“ Стаљин уважавао /видео/
На питање може ли се искуство деведесетих превазићи кроз уметност, а пре свега књижевност, Горан Гоцић одговара:
„Превазилажење је можда и права реч, али прво је суочавање. Деведесетих година је скована матрица за све касније администрације које су имитирале и имитирају нашу породицу Адамс (Милошевић). Ми се заиста уопште не бавимо будућношћу, немамо никакву стратегију за будућност, никакво промишљање, планирање, све је од данас до сутра, а истовремено, имамо администрације које све теже да владају до смрти. Сви имитирају Тита. Он је био 35 година на власти и скинуло га је то што је умро, па и они хоће тако“, сматра наш саговорник.
Према његовој оцени, најболнија рана Балкана јесте то што су његови житељи опседнути одмаздом, ратом, поткусуривањем, што ово подручје чини неком врстом арене за борбу паса, које непрестано пујдају једне на друге.
„Апострофирани Швајцарци живе у мултинационалној држави, подељеној на кантоне, а никад нисам чуо да су имали некакве тензије... или они то много добро крију. Код нас су те тензије непрестане, ми смо овде као некаква ратна зона. И можда и има неке логике у том савету да треба да се окренемо будућности. Видимо да се империјални народи системски баве будућношћу, за разлику од нас“, примећује наш саговорник.

Потреба за бекством - утопија

На почетку романа, у возу који се креће ка неком забаченом месту у Србији главни јунак схвата да нема своје место, ни у том возу, ни у земљи чији становници сви одреда имају „ауру праведника“, сви „гледају на све око себе с пуно охоле надобудности“ и „верују како су својом богомданошћу друге оставили да таворе далеко испод њих“. Признајући себи да не може на то да се навикне, истовремено схвата да је и сам надмен, препун презира према људима који нису, попут њега, имали могућности да се цивилизију, упристоје, среде свој живот, изграде каријере на Западу.
Лажне вести - Sputnik Србија, 1920, 13.06.2021
Седи, узми ту књигу и читај! Хоће ли нас нови медији учинити поново неписменим?
Та перспектива, како можемо видети у роману, може деловати искарикирано, преувеличано, али оставља горак укус у устима и осећај да је истинита. Ипак, искуство главног јунака, које уједно одржава и став самог писца, показује да је покушај бекства од сопственог порекла и прошлости утопија.
„Многе ствари можемо да променимо у себи, али то суштинско порекло је неизбрисиво и блесаво је када човек покушава то да преправи, јер оно доноси и низ предности. Ми у Србији бежимо од погрешних ствари и трчимо у загрљај погрешним стварима. Ја сам дуго веровао да је то брђанско у мени нешто лоше овде у Београду. Временом сам схватио да је то брђанско, заправо, најбоље у мени, да је то мој највиталнији део, моја предност над београдском аристократијом. То балканско у нама је, такође, велика предност у Европи. Дошао сам до тога да је оно што се третира као наше мане, заправо представља наше предности“, закључује писац који је и сам један део живота провео у САД и Великој Британији.

„Никад не знаш“

У поновном суочавању са својом прошлошћу главни јунаци Гоцићевог романа воде се фразом „Никад не знаш“, позивајући се, поред осталог, на причу о чувеном лету 571 из 1972. године, познатом и као „Чудо Анда“, када су путници који су преживели авионску несрећу, изгубљени међу планинама, у очајничкој борби да преживе посегнули за канибализом.
Аутор објашњава да је желео да истражи људску потребу за преживљавањем, вођену веома јаким инстинктом који је снажнији од сваке рационализације и „цивилизованог пртљага“ који носимо.
„Тај простор је занимљив за књижевност, а писац попут неког злог демијурга, старозаветног бога, ставља јунаке у неиздрживу ситуацију да би видео како ће се понашати“, закључује Горан Гоцић.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала