Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Чиста мржња: Како је Српкиња разоткрила на Видовдан праву природу лажних хуманиста на Косову

© Sputnik / Бранкица РистићСрпско гробње у Ђаковици које су ишарали припадници УЧК ишарано спрејем.
Српско гробње у Ђаковици које су ишарали припадници УЧК ишарано спрејем. - Sputnik Србија, 1920, 28.06.2021
Пратите нас
То што невладине организације из Ђаковице траже протеривање једине српске повратнице у тај град, показатељ је манифестација националне мржње према српском народу која, ако је до сада и била увијена у некакве обланде, показује да Срби на КиМ нису пожељан етницитет.
Овако жељу дванаест такозваних невладиних организација из Ђаковице објашњава професор Правног факултета у Косовској Митровици Душан Челић.
Једанаест невладиних организација општине Ђаковица, којима се у међувремену придружила још једна, најавиле су за данас, на Видовдан, подношење петиције влади Косова, тражећи да се предузму законске мере и да се „жена са српским држављанством“ Драгица Гашић, која се вратила да живи у Ђаковици, исели што пре, јер истичу да ова општина „још има отворене гробнице које чекају повратак посмртних остатака њихових синова и ћерки“.
Тако је Драгица Гашић постала жртва напада специфичне мешавине „невладиних организација“, можда јединствене у свету — у акцији њеног протеривања удружиле су се организације попут Иницијативе жена Косова, чија је мисија „унапређење улоге грађана у доношењу одлука кроз пројекте и програме образовања“ и ђаковачког огранка Удружења ратних ветерана, односно удружења које окупља бивше терористе из ОВК.

НВО „хуманисти“ протерују једину Српкињу из Ђаковице

Једина непознаница је какве везе Драгица Гашић има са наводним ратним злочинима који су се, током НАТО агресије, наводно догодили у Ђаковици и околини. Према речима Гашићеве, она се у родни град вратила зато што никога није повредила и, како је рекла у разговору са директором Канцеларије за КиМ Петром Петковићем, има намеру да у граду на обали Белог Дрима и остане.
„Гађали су камењем мој прозор, поломили ми ролетне, лепе слике убијених људи, ноћу ми лупају на врата. Полиција ме обезбеђује, али чим оду, они дођу опет и лупају ми на врата“, описује Драгица Гашић свој живот у Ђаковици.

Адреса је на Западу, а не у Приштини

Као правник, Челић, како каже, не може да разуме да се у Европи у 21. веку не поштују елементарна људска права, као што су право на повратак, право на дом и право на слободу кретања. На Косову и Метохији та права се ускраћују према националној припадности и то Србима.
Због тога, адреса на коју се треба обратити поводом случаја у Ђаковици није нужно Приштина, већ западне земље које су спонзорисале косовску независност.
„Очигледно је да је овде реч о једном, не могу рећи неуспелом, него катастрофалном парадржавном пројекту Запада. Према томе, адреса би морале да буду, пре свега САД, које су силом створиле једну државолику творевину, која на систематичан начин ускраћује људска права читавом једном народу“, наводи Челић.

Ђаковица је парадигма албанског екстремизма

Случај Драгице Гашић, како каже, не може, а да не повеже са случајем посланика Српске листе у привременим приштинским институцијама Ивана Тодосијевића, који је осуђен на две године затвора због изјаве о наводном масакру у селу Рачак, који је послужио као повод за НАТО агресију. Тодосијевић је својевремено изјавио да је масакр у Рачку „чиста измишљотина“, као и да су „албански терористи који су све то измислили починили највеће злочине за које нико није одговарао“.
„Шта би онда било ово? Ово је масовна манифестација управо тог кривичног дела. И сада очекујем да они који се на речима залажу за владавину права на Косову, покрену кривичне поступке против свих челника невладиног сектора поименце, који су отворено манифестовали националну мржњу према српском народу“, наводи Челић.
Иако се слични случајеви онемогућавања Србима остваривања основних људских права (под неким изговором или без њега) догађају широм КиМ (сетимо се само онемогућавања Србима из Мушутишта да обиђу гробове својих предака), Ђаковица се чини као место које се истиче у антисрпским шовинистичким испадима. Ђаковачка црква Свете Тројице, на пример, минирана је и срушена до темеља, а на њеном месту никао је градски парк. У такозваној „српској улици“, улици у којој су до НАТО агресије живели Срби, градске власти руше куће под изговором да се урушавају, а да не обавештавају власнике.
Штавише, грађани Ђаковице Албанци често блокирају Србе који дођу да обиђу гробове својих ближњих, а невладине организације из тог града оптужиле су преко 200 Срба за учествовање у такозваним ратним злочинима у том граду и његовој околини.
„Реч је о једном систему који није карактеристичан само за Ђаковицу, али Ђаковица јесте парадигма, образац за стање српског народа на готово целом Косову и Метохији“, објашњава Челић.

Живот у Ђаковици био је тежак за Србе и у време СФРЈ

Објашњавајући разлоге због чега се Ђаковица посебно истиче по антисрпском екстремизму, генерал Момир Стојановић, током НАТО агресије начелник безбедности Приштинског корпуса, рођени Ђаковац и један кога су ђаковачке невладине организације оптужиле за ратне злочине, каже да је питање веома комплексно.
У непосредној близини Ђаковице, у селу Глођане, налазио се терористички штаб оперативне зоне „Метохија“ (Дукађин), који је имао кључну улогу у регрутовању и слању терориста на обуку на север Албаније. До Албаније најближи пут водио је преко Ђаковице, која се налази свега 12 километара од албанске границе.
„С обзиром да су користили много лица са територије Ђаковице за илегални одлазак и повратак на КиМ, а да су наши граничари стално правили заседе и минирања, доста Ђаковчана је погинуло у тим покушајима илегалног преласка државне границе“, наводи Стојановић.
Други разлог генерал Стојановић види у томе што је, како каже, неколико села око Ђаковице међу најекстремнијима на КиМ; трећим разлогом сматра дан када је НАТО авијација грешком бомбардовала колоне недужних албанских цивила које су кренуле у избеглиштво — касније је покушано да се тај злочин Северноатлантске алијансе припише српским снагама безбедности.
Четврти разлог због кога се Ђаковица истиче по екстремизму, према Стојановићевим речима, налази се у приказивању антитерористичке акције у залеђу Ђаковице као масакра који се наводно догодио у селу Меја. Према оптужбама, тамо су снаге српске полиције наводно стрељале око 300 албанских цивила у знак одмазде због пет убијених полицајаца.
У Ђаковици је пред почетак НАТО агресије од укупно око 52.000 становника живело око 3.700 Срба, наводи наш саговорник. Према његовим речима, ђаковачки Албанци истицали су се по екстремизму и за време СФРЈ.
„Иначе, живот Срба у Ђаковици у којој сам завршио средњу школу, увек је био катастрофално лош — од тога да су нас Албанци стално тукли, да смо морали да у торбама носимо ланце од бицикла, до тога да се знало којим улицама смете да прођете, а којима не смете“, описује Стојановић живот у Ђаковици за време СФРЈ.
У повратку Драгице Гашић, Стојановић види симболику која може да наведе и друге Србе да се врате на своја огњишта — у томе је по његовом мишљењу проблем. Настојање да се Драгица Гашић протера из Ђаковице открива, заправо, стварне намере албанских екстремиста — да у потпуности очисте Косово и Метохију од Срба, закључује Стојановић.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала