Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Настао је хаос: Америчка бежанија из Авганистана

© AP Photo / Hoshang HashimiАмерички војници у Авганистану
Амерички војници у Авганистану - Sputnik Србија, 1920, 11.07.2021
Пратите нас
Уместо организованог повлачења настала је бежанија из Авганистана. Уместо пројектоване транзиције настао је хаос. Одавно се ама баш ништа не одвија како је планирано од стране Вашингтона. Талибани нису поражени, структура успостављена у Кабулу да управља државом није дорасла задатку.
Авганистан је постао рупа без дна, за две деценије потрошено је више од 2 хиљаде милијарди долара. У просеку, сто милијарди годишње. Истовремено, погинуло је око две и по хиљаде америчких војника, још преко хиљаду из осталих савезничких армија, четири хиљаде уговораца који су радили послове обезбеђења у приватним компанијама и близу 70 хиљада припадника авганистанских снага, војних и полицијских.
Број рањених мери се десетинама хиљада у иностраним и стотинама хиљада у домаћим трупама. Међу цивилима је преко 70 хиљада „директних жртава“, уз још неколико стотина хиљада оних који су умрли због глади, заразних болести, недостатка здравствене заштите. Последица рата су и избеглице, претпоставља се њих око 3 милиона, углавном у Пакистану и Ирану, као и 4 милиона интерно расељених.

Бежанија Американаца из Авганистана

Још за време првог мандата Барака Обаме постаје јасно да се тај рат не може брзо завршити, да су губици континуални, зато се тражи најбезболнија излазна стратегија, део трошкова пребацује се на савезнике (то је и један од важнијих разлога за ширење НАТО-а) и најављује се повлачење. Уз постепено делегирање надлежности и одговорности на домаће снаге, војне и цивилне.
Џо Бајден је решен да потпуно повлачење заврши до 11. септембра. Американци нису више спремни да гину у Авганистану, нити да троше новац на Авганистан. И јавност је презасићена сукобом који траје читавих двадесет година. Ово је најдужи рат који су САД водиле у својој историји.

Талибани надиру

Међутим, проблем се јавио и пре него што је повлачење завршено. Како савезничке снаге напусте неку област, тако она потпада под контролу Талибана. Било је и случајева када се ова промена одиграла за свега неколико сати. Иако су формално америчке снаге и даље на тлу Авганистана, талибанска гласила извештавају да је већ успостављена контрола у 18 од 34 округа. Авганистанска власт коју су инсталирали Американци, није кадра да се одржи више од неколико дана без америчке војске која ће јој осигуравати какав-такав легитимитет, док је авганистанска војска, обучавана и наоружавана од стране Американаца, очигледно слабо мотивисана за борбу и у обавештајном смислу „тотално избушена“.
Талибани једноставно знају све о авганистанској војсци, што је важан моменат за планирање акција и преузимање контроле на терену. У изнудици, преко хиљаду официра и војника пребегло је у Таџикистан, па талибанске формације већ контролишу највећи део границе између две земље.
Илустративни пример самоуверености нових-старих снага јесу њихови јавни иступи. У изјави за америчке медије портпарол Мохамед Наам каже: „Обезбедићемо сигурно окружење за рад страних дипломата и хуманитарних организација у земљи, нећемо им представљати никакву претњу.“ Они, дакле, себе већ виде на власти, шаљу поруке на „међународне адресе“, уређују односе, ништа их у томе не може спречити. Изјава је, иначе, дата због одлуке Аустралије да затвори амбасаду у Кабулу, пошто дипломатама више нико не може гарантовати безбедност.

Обесмишљен ангажман САД

Целокупан амерички ангажман, који је однео много живота и коштао пуно, потпуно је обесмишљен у последњих неколико недеља. Чему све то? Шта је била сврха свега? Хилари Клинтон, пошто види да се стање на терену отима контроли, позива да се заштите хиљаде Авганистанаца који су било шта радили за САД и НАТО. Што значи да их евакуишу као Вијетнамце из Сајгона.
Американци евакуишу Авганистанце који су радили за САД и НАТО као што су и Вијетнамце из Сајгона.
Али, да ствар буде гора, ово је само пола јада за Американце. Друга половина је да излазна стратегија не може бити примењена. Идеја да се стање у Авганистану убудуће надзире, уз интервенисање када је неопходно, стационирањем на територији неке од околних држава, за сада остаје мртво слово на папиру. Иран за ту намену аутоматски отпада, Туркменистан је прогласио војну неутралност, Киргизија и Таџикистан су у ОДКБ, у Узбекистану се јавност противи таквом аранжману, а противе се и Руси и Кинези, који имају утицаја у Ташкенту, док званичници Пакистана то упорно одбијају.
У међувремену, док је трајала америчка интервенција у Авганистану, Кина је са Пакистаном продубила односе, они су добили сасвим нови садржај, а у последње време се као нови стратешки партнери јављају и Турска, Египат и Азербејџан. Поред тога, нови америчко-индијски договори изазивају подозрење у Исламабаду, чак су схваћени и као претња. Америчко повлачење из Авганистана може се претворити не само у губитак непосредне војне контроле над територијом, већ и дугорочно истискивање америчког утицаја из централноазијског простора.

Разлика у односу на повлачење Совјета

У овоме се крије и једна разлика у односу на совјетско повлачење 1989. године, са којим ће вероватно бити поређења наредних месеци. Совјети су, наиме, задржали контролу не само над непосредним авганистанским окружењем, него и на „непаштунском“ северу земље. Веза са Москвом била је солидна, па је надживела и распад совјетске супердржаве. Руски утицај јесте ослабио, али није дугорочно истиснут.
Друга разлика се препознаје у томе што је Совјетски Савез у својој „авганистанској авантури“ био сам, како војно, тако и политички, нису га подржале ни све комунистичке земље. Док су талибанске формације обучаване и снабдеване америчким противавионским и противоклопним наоружањем, у том рату оборено је више од 300 хеликоптера и још стотинак авиона, уништено око 150 тенкова. Американци су у своју „авганистанску авантуру“ ишли са још педесетак партнера, међу њима су све чланице НАТО-а, Г 7 и остали „вољни савезници“, док овога пута Талибане није подржавао нико.
Амерички војни неуспех и политички пораз у овом случају, већи су него совјетски. Да ли и са тежим последицама? То остаје да се види. Тек, бежанија и хаос којима сведочимо указују да ће након овога мало шта остати исто. И када говоримо о стању у Централној Азији, и када говоримо о угледу САД.
Прочитајте још:
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала