„Имаш супер храну, а не користиш зачине“: Герић за Спутњик о менталној припреми и Ђоковићевом инату

Новак Ђоковић је у недељу шести пут у каријери, а трећи заредом, освојио Вимблдон и својим витринама додао 20. Гренд слем титулу у каријери. На том путу му је, поред квалитетног тениса, допринела и ментална снага, по којој је познат и због које му се диви цео свет.

Када год се говори о Новаковим успесима и предностима у односу на остале тенисере, углавном се у први план ставља његова психичка надмоћ, уз описе као што су ментални гигант, ментална громада, психички неуништив...

Андрија Герић, некадашњи трофејни одбојкаш који се годинама бави спортском психологијом, за Спутњик истиче да је ментална припрема веома битан, али не и једини фактор на путу до успеха.

„Он како је сазревао и како је дошао на неки висок ниво што се тиче и техничког и тактичког и физичког, онда је почео да ради на својој глави јер је схватио да то прави разлику. Јер он стварно у последњих пар година у сваком битном мечу је фантастично одиграо. Наравно, имао је падове, имао је свашта нешто за време групне фазе, али када је јако битно он одигра фантастично“.

Мечеви у којима се Новак вратио „из мртвих“ постали су свакодневница тениских сезона.

Када погледате први део Новакове каријере, до изражаја долазе преокрети против Роџера Федерера на УС опену, када се 2010. вратио из заостатка, а онда у петом сету спасао две меч лопте и суровом серијом дошао до победе.

Годину дана касније, Роџер је водио са 2-0 у сетовима, па је било 2-2, да би Швајцарац повео са 5:3 у одлучујућем делу игре, имао 40:15... И изгубио. Герић објашњава да такве ситуације нису случајне, далеко од тога.

„Ја могу да приметим неке ствари, и да претпостављам шта он ради, али ја користим Новака као пример зато што га много људи прати и знају мечеве и шта је радио. Али он очигледно јако добро стоји са менталном снагом зато што у мечевима где делује да ће да изгуби, где делује да му ништа не иде, он успева да се враћа, а то није случајно, већ научено, да тако кажем“, каже нам Герић и додаје да људи као Новак постоје и у свакодневном животу.

„Постоје спортисти у другим спортовима који су фантастични и који можда немају такву медијску пажњу. Новак је јако добар у томе, али оно што људи некад заборављају и што имају тенденцију да раде, то је да мисле ако је неко јако добар у спорту да је јако добар у свему. А и Новак и сви остали су само људи. Он игра јако добро тенис, има ту менталну снагу и то је све океј. Од њега сигурно треба учити. А постоји још ментално јаких људи који се не баве спортом, који се баве бизнисом или нечим другим, али за њих никад нисте чули. Оно што он ради, он то фантастично ради у моменту. Он остави све што је било у прошлости, све оне поене који су се десили, и буде фокусиран на сада. И то се види са стране кад гледаш, он ради неке ствари и то спомиње у својим интервјуима, тако да сам сигуран да користи неке технике из спортске психологије да би боље играо и то му иде добро“.

Истини за вољу, Новаку ментална надмоћ није довољна да побеђује, већ то постоји неколико фактора који иду пре ње.

На недавно завршеном Ролан Гаросу, Ђоковић је на терену у полуфиналу провео скоро четири сата против Надала, а његови ударци у завршним тренуцима нису били ништа лошији него на почетку, штавише.

И те чувене 2012. године у финалу Аустралијан опена, када су он и Надал одиграли финале од скоро шест сати, у завршним моментима дуела виђени су неки нестварни ударци, иако су обојица трошили последње атоме снаге.

„Оно што ја морам да нагласим то је да је ментална припрема јако важна, али ментална припрема 'пер се' не значи ништа. Значи, имаш технички део, тактички део, физички део, и ментална припрема иде тек после тога. Он како је сазревао и како је дошао на неки висок ниво што се тиче и техничког и тактичког и физичког, онда је почео да ради на својој глави јер је схватио да то прави разлику. Јер он стварно у последњих пар година у сваком битном мечу је фантастично одиграо. Наравно, имао је падове, имао је свашта нешто за време групне фазе, али када је јако битно он одигра фантастично“.

Олимпијски шампион из Сиднеја 2000. године је од када је почео да се бави спортском психологијом и менталним тренирањем радио са великим бројем спортиста, од којих је одређени број био из света тениса.

„Бели спорт“, као и већина осталих индивидуалних, се суштински разликује од осталих спортова у којима ментални терет, поред свог осталог, може да се пренесе на екипу.

„Има неких ситних детаља, али код свих индивидуалних спортова теме су сличне. Они имају тај рекет који им је као продужена рука па сад може да се ради о односу са рекетом, али у спорту генерално теме су исте, детаљи су разлика. Код тениса је што се то види на терену јер си ти сам, а ти кад играш у групи и можда ти не иде, можеш да се 'сакријеш', а код индивидуалних спортова све се види одмах, нема лажи и нема преваре, све је видљиво. Ако ти не иде види се да ти не иде, а кад ти иде види се да ти иде. Али тенисери генерално имају сличне бољке“.

Највећи пример тога да је Новак био препуштен сам себи и како се са тиме носио могао се видети у Лондону 2019. године, када је направио још један преокрет за који је само он био способан.

Федерер је у финалу Вимблдона водио са 8:7 и 40:15 у петом сету, готово 15.000 Британаца је било у екстази, а трибинама се орило „Роџер, Роџер“.

Новак је те поклике, међутим, у својој глави претворио у „Новак, Новак“ и емоције које је осетио у себи претворио у...

„Ја то не бих назвао бес, ја бих то назвао инат. Инат као мотиватор може да буде супер ствар. Постоји нешто што се дешава у реалности а како ћемо ми то схватити то зависи од нас, и како ми то профилтрирамо. Он је вероватно научио да свако скандирање публике профилтрира тако да ради за њега. Код неких спортиста то може да буде инат, а код неких може да буде да то навијање публике претвориш да они у ствари навијају за тебе – у зависности од тога шта ти више прија. Он очигледно то уме да ради што се и види, зато што када публика навија за њега он игра још боље и још надахнутије“, објашњава наш саговорник.

У недавном интервјуу за Спутњик, новинар РТС-а Никола Ђукић је објаснио да је Новака тај меч са Вимблдона научио нечему новом.

„Мислим да је то био један тренутак када је Новак потпуно и у својој глави научио како да се носи са свим тим што се дешава око терена и мислим да сада то много боље ради до тог финала 2019“, рекао нам је Ђукић.

Герић је анализирао психолошки аспект са стручне стране и објаснио да колико год да је ментална снага Новаку донела много тога, 20 Гренд слемова не би било да он није радио и на другим стварима.

„Ја могу овако као неко са стране само да приметим и да претпоставим коју технику користи, али шта он ради у глави, то само он зна. Вероватно му је неко помогао да те ствари научи и да их прилагоди себи. Али оно што је ту интересантно, он је и технички добар, има и оне остале елементе све има, а ментална снага је само један плус који користи. Био је један период кад је он играо слабо, кад је имао проблем, то је било због тога што није био довољно физички спреман а био је ментално јак, али то му није било довољно да победи. Тако да ментална снага долази на крају, тек када ове три ствари буду испуњене и од ње зависи да ли ћеш победити или изгубити, на том врхунском нивоу где се претпоставља да су сви спремни и да сви знају да играју, у овом случају тенис“.

View this post on Instagram

A post shared by Andrija Gerić-Sport Mental (@andrijageric)

Герић додаје да је спортска психологија нешто што је све популарније и траженије у свету спорта, али у нашој земљи и даље није на нивоу на којем би требало да буде.

„У свету је он јако развијен, само нажалост код нас, ја се трудим са мојим колегама психолозима и менталним тренерима да спортисти схвате и да клубови схвате да је то јако важно и да кад улажу огромне напоре и средства у екипу и индивидуалце да додају и ово, јер ово може да одлучи победника и пораженог. Има један податак да је у Рију аустралијски тим имао на сваких седам спортиста једног психолога, а ми колико се сећам нисмо имали ниједног. Тако да се ја борим са колегама да то буде препознато и да буде да спортисти то користе. Ја сам мислио да ће се за осам година већ изборити али изгледа да мало слабије иде од замишљеног“.

Иако у нашој земљи спортски психолози нису присутни у сваком сегменту професионалног спорта – упркос томе што би то требало да је случај – спортисти, односно тенисери све чешће и чешће позивају психологе у помоћ.

О томе је отворено први пут прошле године, а поново ове, причао Душан Лајовић, дугогодишњи члан најбољих 50 на свету, рекавши „да му је рад на себи најбитнија ствар“ у периоду за њим.

Анкета

Ко је ГОАТ?

Новак Ђоковић

0%

Рафаел Надал

0%

Роџер Федерер

0%

Гласај

Гласова

13 Јул 2021, 12:35

Човек који је са репрезентацијом Србије у одбојци освојио двоцифрен број медаља у периоду од 1996. до 2008. године објашњава да спортисти често изузетно предано раде на разним стварима, али да то није увек посвећено „ономе што прави разлику“.

„Ти када тренираш сваки дан четири сата и уложиш огромну лову, а не радиш оно што ти прави разлику то је потпуно безвезе. То ти је као када би кувао јело а не користиш зачине. Имаш супер храну и пећницу, а не користиш зачине. Ментална спрема, то су ти зачини“.

Ипак, рад на менталном аспекту, према Герићевом мишљењу, није подобан за децу, сем у специфичним ситуацијама.

„Оно што су искуства у иностранству је да је најбоље почети врло рано радити, поготово и са родитељима, зато што ако почнеш да радиш са неких 9 година са родитељима. Ја лично мислим да децу треба пустити да се играју и ја не радим са децом млађом од 12 година, осим ако немају неки акутни проблем типа да има толику трему да пада са справе, поломио руку или повраћа толико пред меч да има проблем, онда радим. Али у принципу ја имам теорију да са децом млађом од 12 година не треба да се ради, или да се ради у групама као неко учење, али индивидуалан рад не“, истиче наш саговорник и објашњава примере из иностранства.

„Оно што се у Енглеској показало као јако корисно то је да се ради са родитељима мале деце. Ти тако у ствари едукујеш родитеље и после чак и ако се та деца не баве професионално спортом, онда ће та деца бити бољи грађани, а и родитељи ће се боље понашати ако им дете постане професионални спортиста. Ми каснимо за светом у спортској психологији бар 25 година, ако не и 30, ја се надам да ћу за живота дочекати да та спортска психологија стварно заживи. Јер као што имаш тренера за физичку припрему у сваком клубу, и сваки спортиста има неког за теретану, тако треба свако да има неког и за главу. Да ли је то спортски психолог или ментални тренер, то је небитно“, закључио је Андрија Герић разговор за Спутњик.

View this post on Instagram

A post shared by Andrija Gerić-Sport Mental (@andrijageric)

► „Хтео сам да као Србин пореметим планове неким западњацима – мислим да сам успео“

► Са крова Вимблдона – на Свети Стефан /фото/

► „Насмејали су се Новаковој жељи када је имао 15 година – ја нисам“