Из Београда у вечност: Деценија без Еми Вајнхаус - уметнице из чијих су рана цуреле песме

Кантауторка Еми Вајхаус позната по моћном вокалу и призната као највећа певачица соула међу савременим извођачима напустила нас је пре десет година услед последица тровања алкохолом. Одласком у 27. години живота, Ејми се придружила дугом низу музичара који су умрли у овом добу, међу којима су Курт Кобејн, Џенис Џоплин, Џим Морисон, Хендрикс…

Из рана цуреле песме

„Једном је та фацинантна певачица рекла како је у шеснаестој години ’осенчена великим црним облаком’. Из депресије је покушала да побегне са гитаром у рици и брутално искреним стиховима. Уместо гнола, из рана Еми Вајнхаус цуреле су песме“, пише Пеца Поповић у књизи „Трагови у бескрају“.

Ова уметница раскошног талента светској музици представила се 2003. године са албумом „Frank“ који је наишао на позитивне критике и био номинован за награду Меркури. Са следећим албумом „Back to black“ из 2006. године, Еми је награђена са чак пет Гремија и тако постала прва британска уметница која је освојила толики број признања. Заслужна је за популарисање женских извођача и соул музике, а многи јој придају значај за препород британске музичке сцене. Проблеми са зависношћу пратили су је од њених првих успеха па све до њене смрти.

Пеца Поповић пише да њена судбина није рокенрол већ окрутан губитак.

„Оно што је код Еми био рок то се крило у песмама, то је оно што смо волели код Били Холидеј, Нине Симон, Дасти Спрингфилд, Меги Бел, Едит Пјаф, Еле или Арете – дама које су успоставиле родну равноправност и унеле бесмртност у тако мушки посао, а оно што је задесило и онемогућило да се врати у живот – то је стварност и трагедија нашег суровог времена“, објавио је Пеца Поповић у тексту „Крај великог клизишта“

Збогом из Београда

Последњи наступ Еми Вајнхаус одржан је у Београду 18. јуна 2011. године, где по наводима штампе, извођачица није била у стању да изнесе концерт.

Фотограф Брајан Рашић који је пратио музичку звезду на последњој турнеји забележио је оком камере све што се дешавало на бини.

„Када су ме њени људи питали да будем њен фотограф и да је први концерт у Београду, они нису ни размишљали да сам и ја из Београда. Тако да сам сасвим случајно био присутан да овековечим њену трагедију“, каже за Спутњик Брајан Рашић.

Његове прве фотографије са концерта биле су много позитивније од онога што је био утисак публике.

„Мој је посао да представим људе које фотографишем на најбољи могући начин, тако да моје фотографије са последњег концерта Ејми Вајнхаус нису угледале светлост док је она била жива“, наводи Рашић, чија је фотографија певачице која се рукама „ограђује“ од микрофона током концерта на Ушћу, проглашена је за најбољу фотографију 2011. године према мишљењу часописа „Гардиан“.

Фотографија Еми Вајнхаус са наступа у Београду

© Фото : Brian Rasic

„То је документ њеног краха и тек после Емине смрти, сматрао сам да треба да га објавим“, истиче чувени фотограф.

Према његовом мишљењу, после концерта у Београду сви су били љути на Еми Вајнхаус.

„Нико није знао да када си предгрупа, што је она била, јер је Моби био главни извођач, наступ траје педесетак минута. Разговарао сам са њеним менаџерима који се куну да је она изашла ’чиста’ на бину. Ако је тако, то је још тужније. Али нико не зна да ли је она кришом нешто узела. У сваком случају, на мојим фотографијама се види сав њен бол, јер мој апарат не лаже“, наглашава Рашић.

Он истиче да музички живот није нимало лак, нарочито за уметнике који су рањиви.

„Није лако носити се са славом, а када те музички бизнис ухвати ’у раље’ треба то издржати. Она је изабрала пут који ју је одвео где је одвео, а на њему само најјачи стигну до краја“, закључује Рашић.

Годишњица смрти ове соул диве обележава се данас у Камдену у северном Лондону уз мноштво књига и документарних филмова који подсећају на врхунце каријере ове звезде и тешко године које су претходиле њеној смрти.

Статуа Еми Вајнхаус у Камдену, Лондон

CC0 / Hert Niks /