Скривене поруке са отварања Олимпијских игара које су мењале свет

Свечано отварање Олимпијских игара је, поред финала светског првенства у фудбалу, најгледанији телевизијски пренос на свету.

Процене се разликују, у зависности од тога ко их износи и који индикатори се прате. Пренос уживо посматра око милијарду људи, а када се томе додају репризе због временске разлике и прегледи на друштвеним мрежама, број је и неколико пута већи. Организатори манифестације користе прилику да се представе на најбољи могући начин и саопште важне поруке.

Грчка многе наљутила

Уобичајено је да део програма буде посвећен историји земље домаћина. Интерпретација историјских догађаја уз подвлачење њиховог значаја за мир, стабилност и предвидиву будућност неизоставни су у овој представи. Грци су у Атини 2004. године учинили поносним све малобројне народе и релативно мање државе, доказујући како су и они кадри за овакве приредбе и да свако има шта да покаже свету.

Међутим, неке су помало и изнервирали. Да је Грчка место рођења Олимпијских игара то нико не спори. Али, да данашњи Грци тако баштине античку традицију представљајући је као ексклузивно своју, са тим се неће сви сложити.

Античка традиција уткана је у западну цивилизацију, она припада целокупном евроатланстком блоку. Симболички, и то је показано у Атланти 1996. године када су атлетском стазом олимпијску бакљу заједно пронели легендарни Ивандер Холифилд и Параскева Патулиду.

Самоувереност у Москви

Занимљивији део церемоније свакако представљају политичке поруке и њихово потоње тумачење. У Москви 1980. године приказана је самоувереност социјалистичког блока, који је црпео снагу из феномалне организованости и планског деловања. Од стране једнообразних фискултурника стваране су задивљујуће форме.

Одговор брзо стиже, свега четири године доцније из Лос Анђелеса. Самоувереност западног блока предвођеног Сједињеним Државама црпи се из индивидуалности и иницијатива појединаца. Тако и немогуће постаје могуће.

Југославија за модернизацију

Млађим генерацијама звучаће чудно, али тадашња Југославија је тотална авангарда. Нису нас импресионирали ни Совјети ни Американци.

На церемонији отварања зимских игара у Сарајеву костимографија подсећа на ону из култног серијала „Ратови звезда“. Ми смо посвећени модернизацији, прошлост је иза нас. Само је небо граница.

Нажалост, уместо модернизације и „ратова звезда“ само неколико година касније почео је крвави грађански рат. Загледана у будућност, комунистичка елита саплела се о препреке из прошлости.

Климатске промене у Рију

Рио де Жанеиро је нагласио неопходност заједничке борбе против климатских промена. Подизање нивоа океана у перспективи представља велику претњу Бразилу, али и бројним другим државама. Потенцирајући ово питање стекли су симпатије и проширили листу савезника. Пре свега на Глобалном југу, који је један од приоритета бразилске спољне политике.

Две најупечатљивије слике долазе из већ поменуте Атланте и из Пекинга.

Кинески Појас и пут

Сједињене Државе 1996. године јесу центар света, саопштавају нам како виде глобализацију и мноштво у јединству. То јединство остварује се кроз стапање, познати мелтинг пот и хегемонистичку стабилност. Кина 2008. године најављује да је Пут свиле не само историја, већ и будућност. Након тога су артикулисали грандиозну иницијативу Појас и пут. За разлику од америчког приступа, они промовишу јединство у мноштву.

Русија свесна своје снаге

У скромнијем формату, зато што се радило о мање популарним зимским играма, слична порука долази и из Сочија 2014. године. Русија је свесна своје улоге у свету, својих доприноса човечанству, али и своје снаге. Несумњиво, себе схвата као велику светску силу.

Лондон најавио пандемију

Најконтроверзније отварање остаје из Лондона 2012. године. Ако је редитељ Дени Бојл желео да се његово дело запамти, сасвим је у томе успео.

Критичари су у игроказима препознали бројне теорије завере, циљеве тајних друштава, па чак и да је тако, сценом са болесном децом у огромним креветима и чудовиштима која их нападају најављена пандемија.

Ипак, чини се да је сценарио писан као одговор на Пекинг са намером да се подсете остали колики је допринос Британаца и уопште Запада развоју света. Да није науке и медицине, а Велика Британија је на том пољу некада у историји и предњачила, „чудовишта“ би и даље нападала децу.

Иако су реткост, било је и церемонија без снажније политичке симболике. У Барселони 1992. се певало, више и лепше него икада пре или после тога. Уз маестралног Хозе Карераса, Фигаро и фламенко, а промотивна песма Фредија Меркјурија и Монсерат Кабаље остала је запамћена до данас. Нажалост или не, тек, тим путем се није наставило. Убрзо се све вратило на старе стазе, уtабане још током хладноратовског периода.

Токио – неизвесност и несигурност

А шта рећи за Токио? Сценарио остаје у другом плану, празне трибине у првом. Такмичење без публике не иде. Победа без славља, такође.

Пандемија диктира услове и одређује амбијент. Зато је и доживљај свега сада другачији. И то је најважнија поруке.

Неизвесност, непредвидивост, несигурност, несталност детерминишу данашње политичке односе.

Нити знамо шта нас је задесило, о томе и даље нагађамо. Нити претпостављамо шта доноси сутра…