Жестоко лобирање: Највећи скандали у избору домаћина Олимпијских игара

„Политика је исувише озбиљна ствар да би се њоме бавили само политичари”, рекао је својевремено Шарл Де Гол. Одређивање домаћина Олимпијских игара је исувише озбиљна ствар да би се тиме бавили само спортски радници.

За државе то је питање престижа, за градове значи изградњу инфраструктуре и захтева четворогодишњу мобилизацију свих расположивих ресурса, за спонзоре је осигуравање профита. Свако има своју рачуницу.

Скандал у Солт Лејк Ситију

Отуда и жестоко лобирање, уз коришћење разних дозвољених и недозвољених средстава. Неколико скандала добро је уздрмало Међународни олимпијски комитет.

Највећи је везан за избор Солт Лејк Ситија за домаћина зимских олимпијских игара 2002. године.

Због корупције, дељења стипендија и скупоцених поклона од стране организатора, десет чланова Међународног олимпијског комитета морало је да поднесе оставке, а још десет их је санкционисано.

Претпоследња афера везана је за некада чувеног намибијског атлетичара Френкија Фредерикса, који је такође поднео оставку након обелодањивања оптужбе да је примио 300.000 долара како би гласао за додељивање домаћинства Рио де Жанеиру 2016. године.

Шеф бразилског олимпијског комитета је због тог случаја ухапшен.

Афера у Токију

Последња афера везана је за Токио. Француски истражитељи сумњају да се и овога пута одигравала куповина гласова, преко сингапурске консултатнтске компаније, која је повезана са сином члана Међународног олимпијског комитета из Сенегала, који је имао утицај на гласаче из Африке.

Да ли је и колико тачно, то ће време показати. Али, све ово руши кредибилитет Међународног олимпијског комитета и у директној супротности је са промовисаним олимпијским вредностима.

На избор домаћина огроман утицај имају и спонзори. Неписано правило, које се примењује од 1952. године гласи да се два пута за редом Игре не могу организовати на истом континенту.

Након што је Чикаго испао у првом кругу гласања, америчким компанијама је свакако други избор био Рио, пре Мадрида и Токија.

Разлог је једноставан и тиче се временске зоне. Већи број гледалаца у Сједињеним Државама пратио је директне преносе, што је аутоматски значило и више простора за рекламе.

Како је победило Сарајево

Такође, у све се мешају и политички разлози. Несврстаност Југославије била је кључни фактор да Сарајево добије зимске олимпијске игре, пре јапанског Сапора и шведског Гетеборга.

Тих година, наиме, све се мерило по хладноратовским аршинима.

Зато су летње игре 1980. додељене Москви, а четири године касније Лос Анђелесу. Некада су средња решења најбоља, пошто се тако никоме не замера.

Београд није прошао

Осокољена овом победом, Југославија је кандидовала Београд за домаћина Олимпијских игара 1992. И Београд није лоше прошао. У два почетна круга гласања био је трећи, иза Барселоне и Париза, а испред Бризбејна, Бирмингема и Амстердама.

Кандидатура за 1996. годину прошла је далеко лошије, Београд је испао у првом кругу са седам гласова.

После Токија, наредне игре биће организоване по трећи пут у Паризу 2024. године и по трећи пут у Лос Анђелесу 2028. године.

Пошто су своје кандидатуре повукли Рим, Хамбург и Будимпешта, а неке дуго најављиване нису ни поднете, ниједан од два наредна домаћина није имао противкандидата.

Лос Анђелес без противкандидата

Куриозитет је везан за калифорнијски град. Иако трећи пут организује Игре, Лос Анђелес никада није имао противкандидата.

Ипак, треба подвући и да су некада у процесу доношења одлука немоћни и новац, и спонзори, и лобисти и политика. И то су они најлепши тренуци. Атина је проглашена домаћином зато што је унутар спортског света преовладао став да су олимпијци остали дужни Грчкој.

Жељи да се на стогодишњицу обнављања Олимпијских игара, 1996. године уприличи такмичење у Атини испречила се кандидатура Атланте. У петом кругу гласања амерички град је победио са 51 наспрам 35. Избор за 2004. годину био је својеврсна компензација.