Рат сећањима опет потреса Балкан /видео/

На простору бивше Југославије уместо културе сећања имамо политику, а неретко и рат сећања, а између ова три термина велика је разлика. Годишњице које често постају политика или рат сећања, падају на лето. Било би добро како због жртава, тако и због самог сећања на њих, да страсти охладе и да уместо политике и рата, имамо културу сећања.

Лето је доба када се на Балкану обележавају годишњице тешких злочина почињених у двадесетовековним ратовима — од покоља Срба у НДХ, преко годишњице тешког ратног злочина у Сребреници, до годишњице операције „Олуја“. И док се стално наглашава како би требало неговати културу сећања на жртве, што треба да допринесе помирењу, годишњице тешких злочина неретко прерастају у „ратове сећања“.

Рат сећањима на Балкану

Иако се стално говори о томе како је важно гледати у будућност и не освртати се уназад, како би требало да се економски развијамо, ми то не можемо без освртања у прошлост, а питање злочина из ХХ века једно је од најтежих питања наше заједничке историје. Управо због будућности важно је сагледати прошлост, каже за Спутњик историчар Милан Гулић и напомиње како би било добро да годишњице тешких злочина почињених на овим просторима служе култури сећања, а не политици или ратовима сећања.

„За прави улазак у будућност потребна је добра спознаја прошлости, али спознаја прошлости хладне главе. Дакле, оставити прошлост историчарима, оставити сећање породицама и онима који су били сапатници жртава и све свести на једну меру како бисмо могли да кренемо даље у будућност“, наглашава Гулић.

Међутим, проблем је у томе што се ствари посматрају једнострано. То је проблем и са Другим светским ратом и тешко је сада објаснити да су злочине вршиле све стране.

„Исто тако је и за рат деведесетих створена једнострана прича о томе да је један народ крив у потпуности, један је крив мало, а један нимало. И када имате тако постављену хипотезу, све што се ради не може бити ништа друго него политика или рат сећањима, јер се све мора уклопити у један такав задати оквир. Ја бих да све то буде само култура сећања, да пустимо жртве да почивају у миру, да кривце казне судови, а да историчари тумаче, колико год је могуће, хладне главе и да све што се у ХХ веку дешавало на овим просторима, а оставило је крваве трагове, буде само култура сећања, никако политика и никако рат сећањима“, каже Гулић.

Политичка злоупотреба злочина

Проблем долази отуда што се злочини злоупотребљавају у политичке сврхе. Међутим, породице и потомци жртава већином су свесни да и са друге стране постоје њихови сапатници; са њима је лакше разговарати него са онима који нису пропатили у ратовима деведесетих и због тога је политичким гарнитурама лако да злоупотребљавају злочине, истиче Гулић.

Направити баланс између злоупотребе злочина у политичке сврхе, са једне, и негације и заборава, са друге стране, јако је тешко — можда би требало следити пример како земље Запада обележавају одређене догађаје из заједничке историје, а да се то не одражава на односе унутар ЕУ или њихове међусобне односе, мисли Гулић и одмах додаје — само донекле, јер се на примеру обележавања годишњице Првог светског рата видело да се политика и ту превише уплела.

Гулићево мишљење је да би за почетак било добро да иза сваког обележавања, сваке комеморације стоји држава, али да се у обележавање злочина не меша политика.

Жртвама сребреничког злочина, сматра Гулић, не значи ништа када неки политичар дође на комеморацију, али значи им што постоји меморијални центар, место где њихови најближи могу да их се сете и да се помоле за њих. Исто је тако и са српским жртвама — сећање на њих уз молитву много је важније од помпезних државних комеморација, уверен је историчар.