Незаборавни тренуци: Хероји који су победили и ривале и – цео систем

Сваке Олимпијске игре памте се по великим победницима и незаборавним тренуцима. Абебе Бикила је у Риму 1960. освојио прво злато за једну афричку државу, а маратон је, иначе, истрчао бос. Етиопија је данас велесила у тркачким дугим пругама.

Четрнаестогодишња Нађа Команечи је у Монтреалу постала прва гимнастичарка која је на Играма добила чисту десетку.

У овом спорту Румунија је дуго предњачила. Мајкл Фелпс је у Пекингу освојио осам златних медаља.

Једна, у трци на 100 метара делфин са Милорадом Чавићем можда је и спорна. Али, то не умањује резултат који је тешко достижан. Фелпс је и апсолутни рекордер по укупном броју медаља, на четири узастопне Олимпијаде освојио их је 28, од тога 23 злата.

Милорад Чавић

© AFP 2023 / JOHN THYS

Поред победника, међутим, Олимпијске игре имају и хероје који то постају захваљујући политичком контексту. Најчешће, то су они појединци који побеђују упркос другачијим тежњама система. Такве победе се дуго памте и препричавају, а временом прерастају у легенде.

Медаље против расизма

Борба против расизма важан је део олимпизма. Амерички атлетичар Џеси Овенс је на Олимпиијским играма у Берлину 1936. године победио у четири дисциплине – 100 и 200 метара, штафети 4х100 и скоку удаљ.

Хитлерове игре

Хитлер је од Игара направо спектакл, наравно, мање због спорта, а више због пропагирања националсоцијализма и немачких успеха.

Те године Немачка је организовала и зимске олимпијске игре у Гармиш – Пертенкирхену. У јавност је пласирана теза како је Хитлер беснео, разочаран тиме што један црнац постаје херој Игара, те демонстративно напустио стадион након победе Овенса у скоку удаљ. Таква слика дуго је опстајала, није било тешко лепити разне етикете Хитлеру.

Међутим, сам Овенс испричао је другу верзију, па и напоменуо како му је Хитлер махнуо док је са стадиона одлазио, а одлазио је због неких других разлога.

Са проблемима због боје коже Овенс се сусрео одмах по повратку у Сједињене Државе. Амерички председник Теодор Рузвелт није желео да га прими у Белој кући, нити да му честита.

Све се одигравало у времену предизборне кампање, а председник у трци за новим мандатом уплашио се реакције бирача из јужних држава. Џеси Овенс је био херој Олимпијских игара у Берлину, али и црнац.

Свечано признање Мухамеду Алију

Мухамеду Алију је у Аталанти поново свечано уручена медаља освојена 36 година раније и то у полувремену кошаркашког финала између Сједињених Држава и Југославије.

Као осамнаестогодишњак, Али је изненађује постао олимпијски првак у Риму 1960. у боксерској полутешкој категорији.

En 1960, Mohamed Ali a jeté sa 1ère médaille d’or aux Olympiques dans une rivière pour protester contre le racisme. Le boxeur venait toujours de se voir refuser l’accès dans un restaurant «pour blancs seulement». En 1996, le Comité international olympique lui a remis sa médaille pic.twitter.com/BdwUHqVnAL

— cultination (@Cultination_) February 27, 2021

Медаљу је касније изгубио, а према раширеној легенди, која није истинита, по повратку кући и он је имао проблема. Након што му је забрањен улазак у ресторан, по овој верзији, наводно је бацио медаљу у реку Охајо.

Овакве приче подргевала је примена закона о расној сегрегацији. У Мексико ситију, 1968. године, освајачи златне и бронзане медаље, амерички атлетичари Томи Смит и Џон Карлос су на победничком подијуму током интонирања химне погнули главе и поносно дигли песнице у ваздух. Ова порука је до данас остала симбол борбе против расизма у Сједињеним Државама.

Упорни Еди Едвардс

На сасвим другачији начин, херој зимског спорта постао је британски скакач Еди Едвардс. Био је упоран, успео је да сруши бирократске баријере, испуни норму и противно вољи националног комитета домогне се Калгарија 1988. године. На игре је стигао без опреме, позајмили су му је други учесници, са неколико десетина фунти у џепу . Касније се сазнало да уопште није био сигуран хоће ли се безбедно приземљити. Велики број професионалних спортиста захтевао је после тога да се уведу строжији критеријуми за квалификације, како и други авантуристи не би похрлили на олимпијска борилишта. Међународни олимпијски комитет им је изашао у сусрет, данас је у појединим дисциплинама теже остварити олимпијску норму него потом освојити медаљу.

Ђоковићев пример

Новак Ђоковић после победе у првом колу Олимпијских игара

© REUTERS / MIKE SEGAR

Иако неупоредив са претходним причама, случај Новака Ђоковића такође је, у једном делу илустративан, када се говори о појединцу и систему. Како је који рекорд обарао, тако је пред Ђоковића постављан нови услов.

И поред свега, онима који управљају тениским светом и даље је тешко да прихвате како у белом спорту највећи свих времена може бити неко са Балкана. У последњим упоређивањима резултата са Федерером и Надалом, најчешће се поред броја освојених гренд слемова наводи и олимпијско злато.

Надал га је освојио у Пекингу, Новак га нема. И да га је освојио у Јапану појавили би се нови критеријуми. Апсурдно, али је тако. Апсолутним победницима и највећима свих времена такав статус обично се признаје накнадно, када заврше каријере и када постане јасно колико је њихов резултат велики и недостижан.