Политика пре спорта — некада је мета била Србија, а данас Русија

Различита временска раздобља и олимпијске игре током њих одржаване обележили су и бојкоти и санкције. Разлози бојкота никада нису били спортски, већ искључиво политички.

То се чак није ни крило.

Разлози санкција углавном су били политички. Мада су понекад сакривани иза олимпијских вредности оличених у људским правима и поштовању неких елементарних демократских начела.

Најдуже су учешће на играма бојкотовали Кинези. Добро позната прича о дешавањима након Другог светског рата, подели на континентални део под називом Народна Република Кина и острвски, тајвански, под називом Република Кина, прелио се и на спортски терен.

Кину је на летњим Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. представљао један пливач, једини који је стигао на време, али су се због тога са такмичења повукли тајвански спортисти. Од 1956. године ситуација је обрнута, Тајванци под називом Република Кина учествују, а Пекинг бојкотује.

Народна Република Кина се вратила на игре тек 1984. године и то након дугих преговора после којих је Међународни олимпијски комитет 1977. донео Резолуцију из Нагоје. У том документу је утврђено да такмичари са Тајвана могу учествовати под називом Кинески Тајпеј. Незадовољан одлуком, Кинески Тајпеј је бојкотовао игре у Москви и Лос Анђелесу. Од Сеула 1988. су редовни учесници.

Највећи организовани бојкот игара виђен је у Москви. Није било такмичара из чак шездесет пет држава. Иако се чак и данас може набасати да је разлог неучешћа бојкот Совјетског Савеза, то није тачно. Неки нису допутовали због финансијских недаћа, неки јер се нису квалификовали, неки су измишљали друге разлоге не желећи да се замерају ни Вашингтону ни Москви.

Иначе, бојкот који тада предводе Сједињене Државе организован је због совјетске интервенције у Авганистану крајем 1979. године. Совјети су узвратили истом мером. Наредне игре у Лос Анђелесу бојкотовало је четрнаест држава. Ми смо учествовали и у Москви и у Лос Анђелесу. Мултивекторска спољна политика и концепт несврстаности то су нам омогућили.

Најдуже санкције у историји олимпизма примењиване су против Јужне Африке. Због политике апартхејда нису ни позвани 1964. године у Токио, а када су позвани 1968. у Мексико, велики број репрезентација је запретио бојкотом, тако да је позив повучен.

Напослетку, избачени су из Међународног олимпијског комитета 1970. и у њега се вратили тек након 21 године.

Под санкцијама се нашао и спорт Савезне Републике Југославије. Резолуцијом СБ УН број 757 из маја 1992. године тачком „г“ наведено је „ограничавање учешћа на спортским догађајима“.

Убрзо смо избачени са Европског првенства у фудбалу, а за игре у Барселони пронађен је компромис. У екипним спортовима нисмо могли учествовати, а појединачно јесмо под називом „независни олимпијски учесник“, са олимпијском заставом и скраћеницом ИОП.

Гледано са ове временске дистанце, сасвим је јасно да спортским санкцијама није било места у овом документу и да су наметнуте са циљем вођења хибридног рата против Србије.

Данас је под санкцијама Русија. Однос између руских органа и Светске антидопинг агенције подсећа на шпанску серију, ту је тешко распетљати шта је био узрок, а шта су последице.

Једнострана прича која долази из западних медија је проста, склопљена да наведе на закључак како је за допинговање руских спортиста крив Путин лично.

Међутим, посматрајући формалну страну процеса вођеног против руског комитета, ту су уочљиви велики пропусти. Нешто што је у претходним оптужујућим извештајима представљано као чињеница, на суду је постајало тек могућност.

Кључни доказ потиче од сведочења човека који је смишљао како преварити на тестовима и зато сарађивао са нечасним спортистима, али је он пребегао у Сједињене Државе, где му је омогућен статус заштићеног сведока.

Такође, Руси су кажњавани два или чак више пута за исто дело, а кажњавање је колективно, иако се, када је о допинговању реч, махом радило о атлетичарима од којих је убедљива већина одавно завршила своје каријере. Као да је и Суд за спортску арбитражу желео да стави тачку на овај случај, те је преиначио одлуку Светске антидопинг агенције и скратио санкције Русима на две године.

Углавном, такмичари из Русије наступају под скраћеницом РОЦ, што је од Руски олимпијски комитет на енглеском, са заставом националног комитета, а не државе.

Уместо химне биће интонирана прилагођена верзија чувеног Концерта број 1 за клавир са оркестром Петра Иљича Чајковског. Сви симболи су укинути, казне драконске, а малтретирање континуално.

Треба ли уопште сумњати да ли ту има или нема политике?