Хари Потер - највећи феномен после Битлса /видео/

Када уђете у свет Харија Потера, вама нема повратака, изгубите се у том чаробњачком универзуму који је обликовала Џоан К. Роулинг. Све је у њеној причи ново и аутентично, што га чини феноменом, попут Битлса, каже преводилац Весна Рогановић.

рИако је, као дугогодишња новинарка, уредница и преводилац умела да препозна добру причу, ипак је, признаје, била изненађена снагом маште и магије приповедања Џоан Кетлин Ролинг већ при првом сусрету са текстом седмотомног серијала о дечаку чаробњаку. Заједно са сином Драшком превела је ове невероватне приче која и после две деценије од екранизације прве књиге „Хари Потер и камен мудрости“ не престаје да буди пажњу и голица читалачку машту.

Две деценије филма „Хари Потер и камен мудрости“

„ У причи Џоан Ролинг ми `нормалаци` представљени смо као неки ванземаљци, из угла чаробњака прилично ишчашени. За потребе приче она је измислила милион чаробних биљака, животиња, митских бића и тако обликовала цео један свет. Током превода морали смо да пишемо све те измишљене појмове да бисмо их у следећој књизи на исти начин превели. У њеној причи је све потпуно аутентично, упркос томе што су многи касније проналазили шта је она и одакле узела. Роулингова је све то само вешто синтетисала на свој начин“, сматра Весна Рогановић.

Да је „Хари Потер“ феномен већ дуже од две деценије (прва књига објављена је 1997.) потврђује и судбина рукописа који је тада анонимна списатељица безуспешно нудила британским издавачима.

„Ролингова није могла да нађе издавача, њих 17 је одбило рукопис. А то је тако својствено феномену, будући да сваки прати неверица и неприхватање, јер се дешава нешто непознато, ново и још од анонимног аутора. Слична је ситуација била и у Србији, и неки наши издавачи су књигу одбили“, подсећа наша саговорница.

Она напомиње да је тек с појавом првог филма у правом смислу речи могло да се говори о феномену „Хари Потер“.

„Филм је био окидач који је допринео стварању овог феномена, што је очекивано, будући да живимо у визуелној ери.“

Свету је било потребно снажно веровање у илузију

На питање да ли је у сржи овог пре свега књижевног феномена то што је свету, уморном од једнозначности и баналности, било потребно снажно веровање у илузију, и да ли је то за британску списатљеицу био `брисан простор`, наша саговорница каже да је то код деце сигурно био један од разлога да пригрле Харија.

„ Деца су та којима је садржај овог серијала најблискији, будући да је реч о генерацијама које су ипак одгојене на неким бајкама. Она је написала бајку за мало старије малишане, школарце, у коју је унела и неке њихове теме, зачинила је ситуацијама из реалног живота – заљубљивање, такмичење, нервоза пред испит… У бајковитом паковању понудила им је и етички кодекс који постоји у школи за чаробњаке Хогвортс, али све то са мноштвом духовитих дијалога, специјалних ефеката“, објашњава Рогановићка.

Да се у овој причи водило рачуна и о психолошком аспекту показују неке важне чињенице, попут оне да је Хари Потер дете које одраста без родитеља, да је злостављан у кући свога ујака, али да, захваљујући магији и чаробњачким триковима може да превазиђе лоше емоције и искуства. Тако у `огледалу чежње` може да види своје погинуле родитеље из времена кад су били живи…

„Хари по свему мора да буде суперхерој, да има јуначке атрибуте. Људи воле да виде како хероји превазилазе проблеме, то увек делује терапеутски чак и на одрасле. Али, то је истовремено и синоним за сваку врсту добре дечје литературе, јер све то чини – добар лик. Сетимо се да су и неки други познати јунаци, попут Тома Сојера или Оливера Твиста, на свој начин истраумирани. А Хари има и још једну димензију: неку месијанску црту. Он преноси хришћанску идеју љубави, милосрђа, идеју да ће се добротом и љубављу покорити зло, и то љубављу свих. Та се љубав симболички сабира у њему и он захваљујући томе на крају устаје и коначно се обрачунава са злом. То је феноменална алегорија“, истиче Весна Рогановић.

Примесе политике кроз политичку коректност

Иако сматра да у Харију Потеру нема политике, већ да су у овој причи дати неки универзалнији обрасци понашања људи, наша саговорница каже да политике има само у оним деловима у којима се ауторка бави `нормалцима` и њиховим реакцијама.

„Ту је била нека блага пародија, односно иронизирање на рачун тачеризма. Има, дакле, примеса политике, али на врло суптилан и индиректан начин кроз политичку коректност. Џоан Роулинг се трудила да ту коректност утка у причу јер је она, већ од друге књиге, постала свесна одговорности својих речи, њиховог домета и моћи. Зато су у `Харију Потеру` присутне личности различитих раса, боја, нација, а ту је и прича о злостављању малих кућних вилењака, Добија и осталих, у којој се Хари појављује као њихов заштитник: нека врста невладине организације која штити њихова права“, подсећа преводилац.

Да су многи профитирали на овој причи сведоче невероватни подаци који нису везани само за издаваштво, већ пре свих за филмску индустрију, али и туризам. Многи желе да виде замак који је `глумио` Хогвортс, лондонске железничке пероне на којима је и онај са кога се иде у школу за чаробњаке, а и продавнице најразличитије робе са знаком и симболима Харија Потера постале су веома популарне.

Да ли је реч о лошој књижевности за децу?

Феномен не би био то што јесте да не изазива полемике и оспоравања. Тако је и ова прича с једне стране дочекана као прича о лошој књижевности за децу која има лош утицај на најмлађе читаоце и прети да им определи читалачки укус. Весна Рогановић сматра да су такве тврдње – бесмислене.

Моћ чаролије и модерне технологије

„Критичар увек може наћи замерке свакој књизи, нарочито авантуристичком пустоловном роману какав је овај. А „Хари Потер“ је и роман о одрастању, зашто би то била лоша књижевност? Оно што може да се каже јесте да је Џоан Роулинг морала да чини неке комропимисе и то је видљиво већ од четврте књиге, када почиње уплив издавачке политике у литературу која је сада жртва своје популарности и феномен који сам себе једе. Прва, друга и трећа књига су писане као бајке, ту је све згуснуто, пуно догађаја, маштовитости, са израженом фантастиком. Такође, десило се и то да се Џоан К. Роулинг нашла на размеђи векова. Двадесети век је још био век читања и она је у тој ери писане књижевности измислила Харија Потера, зато је он тако моћан и обиман. А онда је дошла ера визуелне културе и филма, а знамо шта визуелна култура ради с феноменима – меље их, меси, ради с њима оно што њој одговара. У 21. веку феномени се граде вештачки феномени, па су тако наставили да тај аутентични феномен надграђују индустријски.“

У јединственом потезу ауторке Харија Потера да на технологизовани свет крене наоружана само обичним старомодним чаробњачким штапићем, Весна Рогановић види и њен посебан дар, с обзиром да је успела да тим штапићем вешто усиса и све технологије савременог света:

„Она је направила мост између чаролије и технологије. У Хогворсту постоји дисплеј, покретне слике, оживљавање мртвих слика, ту је и сито за мисли… Говоримо о списатељици која је упила све што је око ње и направила савршену синтезу“, закључује Весна Рогановић.