Зла коб из Гогољевог шињела: Зашто само несрећни писци пишу добре књиге

Само несрећни писци пишу добре књиге. Они који су срећни врло ретко пишу. То незадовољство животом и судбином, као и вечита борба с влашћу, нит је која повезује великане руске књижевности какви су били Чехов, Булгаков, Јерофејев, Гогољ, Платонов, Толстој, Достојевски, каже у разговору за Спутњик новинар, публициста и писац Александар Новачић.

Ко је убио Гогоља?

„Ко је убио Гогоља“ наслов је нове у низу биографија великих руских писаца из пера Александра Новачића, која је објављена у издању „Логоса“. Приповест о животу Николаја Гогоља објављена је заједно с раније писаном биографијом Виктора Јерофејева, а пре неколико месеци „Логос“ је објавио и Новачићеву биографију још једног руског књижевног мајстора Андреја Платонова.

Судбине ова три писца, као и Антона Чехова и Михаила Булгакова, о којима је Новачић писао раније, или Фјодора Достојевског и Лава Толстоја, којима се сада бави, биле су потпуно различите, али је свим овим уметницима заједничка била потреба да пишу, да критикују друштво у којем живе и да покушају да искораче из граница које им намеће власт - како у доба царске, тако и у време совјетске Русије.

Саша Новачић

© Sputnik / Дејан Симић

„Неки су живели као усамљени вукови, попут Јерофејева; неки су живели у исто време, али се никада нису срели, као, на пример, Толстој и Достојевски, или Булгаков и Платонов. Све их је, међутим, повезао велики дар за књижевност којој су дали посебан печат. Или, као што је рекао Достојевски, сви су они 'изашли из Гогољевог шињела'. Сваки од њих је био незадовољан својим животом и односом који је према њима имало друштво, односно црква или држава“, каже Александар Новачић.

Писци не дају одговоре, они постављају права питања

Николај Гогољ је имао тежак живот, никада није упознао праву љубав, никада није имао истинског пријатеља. Своја велика дела је створио у млађим годинама, а онда се, пред смрт, удаљио од књижевности, одао се религиозној мистици и спалио своје рукописе.

А шта је убило Гогоља? Наш саговорник сматра да га нису убили ни гладовање, ни психичка болест, ни лоши лекари, него сама уметност.

„Роман 'Мртве душе' је био замишљен као књига из три дела. Први је објављен, а други део је Гогољ написао, али га је два, три пута спалио. То је био његов уметнички крах. Умро је у најгорим мукама, лечили су га, како каже Набоков, полуписмени и полулуди лекари, изгладњивао се под утицајем верског фанатизма. Ипак, он је живео за уметност и она га је и убила. Незадовољство другим томом 'Мртвих душа' га је до те мере погодило да је једноставно нестао“, сматра Новачић.

У књизи о Гогољу аутор је захватио све сегменте пишчевог живота, од породичног наслеђа, преко његовог психичког склопа, притајеног хомосексуализма, религиозног заноса, све до књижевног стваралаштва. Читаоцима остаје да из свега тога сами извлаче закључке о судбини генија и да проналазе одговоре на питања о његовом животу и делима која је створио.

„Писци не дају одговоре. Које је одговоре је дао Достојевски, које Толстој? Они постављају питања. Ако писац постави права питања, тако да читалац после размишља о томе, онда је испунио своју улогу“, сматра Новачић.

Николај Гогољ је у својим највећим делима постављао велика питања о руском човеку, друштву, држави, цркви, систему, менталитету, а онда је, пред крај живота, под утицајем релиогиозног фанатизма, спалио своје рукописе и почео да пише текстове у којима је покушао да даје одговоре, односно да дели савете за живот свима, од руских домаћица до самог цара.

„Његова трагедија је била у томе што не постоји уметник који непрестано, годинама пише ремек-дела. Тај осећај и та способност имају своју узлазну линију и потом пад. Не постоји писац који је све што је написао, написао фантастично. Гогоља је то сломило. Мислио је да може да ствара на нивоу 'Мртвих душа' и 'Ревизора' целог живота, али није успео. Убила га је његова уметност“, наглашава наш саговорник.

Гогољ и Пушкин – Супротности које су се привукле

Један од занимљивих детаља у Гогољевој биографији је његов однос с другим великаном златног доба руске књижевности – Пушкином. Иако су двојица писаца били потпуно различитих карактера, веома су поштовали један другог.

Док је Гогољ био повучен, недружељубив, нетрпељив према женама, Пушкин је био хедониста, преке нарави, свадљив, склон пићу, коцки и двобојима.

„Пушкин је био први покровитељ Гогоља, када је овај као провинцијалац дошао у Петроград. Пушкин је већ тада био чувено име, живео је на баловима, волео је да 'јури женске'. Неколико пута је чак покушао да укључи Гогоља у то своје друштво, али није успео, јер је овај бежао од тога из личних разлога. Ипак, Пушкин је високо ценио оно што је Гогољ писао. Гогољ је признао да му је управо Пушкин дао идеју за 'Мртве душе', јер му је, наводно, рекао да ће он то много боље написати од њега. Касније је Пушкин то окренуо на шалу, па је рекао да се треба чувати тог Украјинца, да му не треба говорити своје идеје, јер ће их покрасти“, прича Новачић.

Зашто је Пушкин пребио властитог оца

Наш саговорник каже да му је и Пушкинова судбина занимљива из аспекта односа писаца и власти, будући да је и велики песник био интерниран неколико година и све време под надзором чувеног Трећег одељења.

„То одељење је водио гроф Бекендорф. Пратили су шта писци пишу, припремају, како живе и достављали то лично императору Николају Првом. Пушкин је био под сталним надзором, чак је и његов отац једно време радио за тајну службу и извештавао о томе шта Пушкин ради. Када је то Пушкин дознао, претукао га је. Властитог оца! Бекендорф, који је био интелектуалац, успоставио је посебне односе с Пушкином, сретали су се и дописивали, и у Пушкиновој заоставштини пронађено је 50, 60 писама Бекендорфу. Шта је у њима, не знам, али било би интересантно видети их. Или измислити њихов садржај“, каже Новачић уз смех.

Совјетски систем изблиза

Иако је Николај Гогољ живео у 19. веку, прича о његовом животу проткана је епизодама из совјетске Русије и времена у којем су били популарни шахиста Михаил Таљ и песник Евгеније Јевтушенко, такође јунаци Новачићеве књиге.

Александар Новачић је као дугогодишњи дописник Танјуга из Москве био у прилици да искуси овај период руске историје и да упозна совјетски систем изблиза. То је, како каже, утицало и на његову потребу да о овом времену пише сагледавајући судбине писаца и песника.

Током боравка у Москви био је у прилици да упозна многе совјетске уметнике, попут песника и музичара Булата Окуџаве или Вадима Сидура, прослављеног вајара, чија су дела излагана широм света, а који је читав живот провео у подруму. Тај подрум је Новачића одвео ка још једном генијалном књижевном ствараоцу, Андреју Платонову.

„Видео сам како је живети у таквим условима и зато сам се латио писања књиге о Платонову, који је, такође, цео живот провео у подруму, иако је, према оцени Јосифа Бродског, један од пет највећих књижевника 20. века“, каже Новачић.

Овај писац је мање познат широј читалачкој публици, иако је написао веома занимљива антиутопијска дела, попут романа „Ископ“ и „Чевенгур“, у којима жестоко критикује совјетски поредак.

„Платонов је целог живота веровао у комунизам, али је писао веома оштре антисовјетске текстове, ни Солжењицин му није раван. Та његова унутрашња борба између притиска власти и државе и његовог животног искуства била је за њега трагична“, оцењује Новачић.

Руски писац Андреј Платонов

© Sputnik / РИА Новости

Платонов је у руску књижевност, како каже наш саговорник, дошао на крилима Октобарске револуције.

„Био је радник, као и његов отац и деда, те је логично било да идеје Октобарске револуције прихвати онако како су написане. Био је врло образован, с 20 година је писао о Џојсу и Канту, објавио више од 200 чланака у новинама у Вороњежу и одазивао се на све партијске позиве, па и на то да ради у пољопривреди, јер је то важније него да пише песме и књиге. Ипак, био је непоткупљивог карактера. Писао је дела која су апсолутно антисовјетска, јер говоре о томе како тај систем изгледа и како може да заврши. То су антиутопијска дела писана у самом Совјетском Савезу. Нешто су му објавили на почетку каријере, али после 1927. године готово ништа више. Избачен је, наравно, из партије после неколико месеци“, каже Новачић.

Платонова, као ни Булгакова, никада нису хапсили, али је зато страдао пишчев син, који је с 15 осуђен на робију као инострани шпијун.

„Добио је осам година затвора и тамо се разболео од туберкулозе. Касније је умро и пренео болест оцу који је, такође, умро. Ту праксу да се хапсе најближи у породици Стаљин је примењивао да би утеривао страх међу људе. Он није хапсио ни Молотова, али је хапсио његову жену, није хапсио ни шефа државе Калињина, али је и његову жену послао у логор. Платонова је чињеница да му је страдао син сломила и као писца и као човека. Трагична судбина за тако великог писца“, закључује Новачић.