Док је Дирер цртао Јахаче апокалипсе, у Србији се читало Слово љубве / видео /

© Wikipedia / Јавно власништвоАлбрехт Дирер, Аутопортрет у кожуху, 1500. година
Албрехт Дирер, Аутопортрет у кожуху, 1500. година - Sputnik Србија, 1920, 17.08.2021
Пратите насTelegramOdyssey
Албрехт Дирер је уметник пред којим можемо само да се поклонимо. Његово дело представља врхунац западноевропске уметности, утемељене на интересовању за човека који је средиште универзума. Та начела Дирер је довео до савршенства, због чега га можемо сматрати иконом западне културе, каже у разговору за Спутњик историчар уметности Никола Кусовац.

Какве везе селфи, пиратерија и бренд имају везе с Дирером?

Широм света ове године се обележава пет и по векова од рођења великог немачког ренесансног уметника, сликара, графичара и теоретичара уметности Албрехта Дирера.
Изложбе у његову част приређене су у његовом родном Нирнбергу, у бечкој Албертини, у Бремену, а крајем године у руском Ермитажу биће уприличена грандиозна поставка с више од 300 дела овог уметника, која се припрема у сарадњи с Државним музејом „Пушкин“ из Москве.
Током априла московска публика била је у прилици да погледа и изложбу Дирерових графика у Историјском музеју, на којој је дело овог уметника представљено из угла савременог, дигиталног доба – Диреров живот сагледан је кроз модерне термине, као што су „селфи“, „пиратерија“ и „бренд“.
Познат као аутор изванредних аутопортрета, Албрехт Дирер би се заиста могао посматрати и као ренесансни љубитељ селфија, а као човек који је на своје друго велико путовање у Италију кренуо да би се разрачунао с онима који су копирали и препродавали његове графике - може се назвати и борцем против пиратерије.
Најзад, с обзиром на то да је већ за живота стекао велики углед и популарност, био штићеник римско-немачких царева Максимилијана и Карла Петог и истовремено био веома тражен у Венецији, Дирера бисмо могли назвати и уметником који је од свог имена успео да направи бренд.
Ипак, према мишљењу Николе Кусовца, Дирерово дело је толико свевремено и универзално да му није потребна никаква популаризација, нити подилажење млађој публици употребом термина за означавање феномена новог дигиталног доба.
„Дирер је за будућност оставио реалистички поглед на свет и његово реалистичко тумачење. Кад погледате његов цртеж зеца, то је толико верно приказано, да вам рука нехотично крене да помази његово крзно. Његови аутопортрети и портрети имају психолошку димензију каква у то доба није била уобичајена у приказивању људи, у њима има дубине и алегорије. Бистрина његовог погледа је непревазиђена. Радио је цртеже биљака као да је мајстор за хербаријуме, сваки ботаничар би могао да их препозна и да им да латинске називе“, истиче Никола Кусовац.
© Wikipedia / Јавно власништвоАлбрехт Дирер, Акварел зеца
Албрехт Дирер, Акварел зеца - Sputnik Србија, 1920, 17.08.2021
Албрехт Дирер, Акварел зеца

Поклони се пред Дирером и пођи даље

Наш саговорник, међутим, сматра да је Дирер, као врхунски мајстор западноевропске уметности, културе, естетике и филозофије, уметник којем човек с Истока треба да се поклони, а да онда пође даље.
„Зашто ја Дирера посматрам као икону западног погледа на уметност? Он је стварао под утицајем реформације, када су уметници покушавали да се ослободе непрактичног духа иконе, да се сасвим окрену прагматичном. Дирер је отворио простор за најпрагматичнију Европу, ону која је била под утицајем Еразма Ротердамског и Лутера, и наставила да се креће у том правцу. У такав свет се Дирер потпуно укалупио, прихватио тај начин размишљања и погледа на свет и тако га и треба тумачити“, сматра Кусовац.

Запад насупрот Истоку – тело насупрот духу

Док су почеци другог миленијума били обележени релативно блиским односима Истока и Запада и јединством цркве, време у којем је Дирер стварао, крајем 15. и почетком 16. века, донело је Европи значајну подељеност у погледу духовног развоја и односа према животу и његовим вредностима.
Николај Данилевски је још 1869. године објавио капитално дело без којег се не може разумети време у којем данас живимо, а које се зове 'Европа и Русија'. Он у том делу објашњава због чега нема шансе да се нађе заједнички именитељ Русије и Европе. Никаквог разумевања на Западу за Исток не може бити! А Запад је сав у знаку онога што је донео Дирер, он је икона Запада, у сваком смислу“, категоричан је Кусовац.
У време док је Дирер био на врхунцу, на Истоку, у Русији, цветала је уметност утемељена на делу иконописца Андреја Рубљова, док се у Србији развијала култура подстакнута заоставштином деспота Стефана Лазаревића.
© Wikipedia / Јавно власништвоЧетири јахача апокалипсе, Албрехт Дирер, 1498.
Четири јахача апокалипсе, Албрехт Дирер, 1498. - Sputnik Србија, 1920, 17.08.2021
Четири јахача апокалипсе, Албрехт Дирер, 1498.
„Дирер је одрастао у породици мађарског порекла, отац му је био златар, од тога је Дирер и почео да развија свој занат. Управо га је тај прагматични однос обележио, он није улепшавао свет попут, рецимо, Рафаела, него га је представљао онаквог какав јесте, показао је изузетан однос према реалном, а тога у источноевропској уметности нема. Код нас Срба то је било време деспота Стефана Лазаревића, умног, моћног човека, песника, филозофа, који је скупљао и дочекивао најпаметније људе из посрнулог Источног Римског Царства, Константинопоља који је пао пред Османлијама. Тако настаје ресавска школа, ту се окупљају филозофи, наша уметност се развија у знаку Рубљова и наших мајстора Каленића или Ресаве, на једном супротном полу од овога што доноси прагматични, убедљиви и телу подређени Дирер. Свет иконе је свет добра, у којем нема зла, у којем се не види крв. Код Дирера се види. Погледајте његове 'Јахаче апокалипсе', или 'Меланхолију', то не може да се догоди код источне парадигме“, сматра Кусовац.

Прагматични уметник

Албрехт Дирер је током већег дела живота добро зарађивао од своје уметности. Био је под заштитом цара Максимилијана, а потом и његовог наследника Карла Петог. Иако је од детињства највише волео сликарство, у тиражној графици је препознао могућност да осигура себи пристојан живот, због чега је након повратка с првог путовања по Италији у родном Нирнбергу отворио мајсторску радионицу.
„Када је ишао да се поклони Карлу Петом закачио је мистериозну болест која га је мучила последњих година, тако да је пред крај живота више писао и бавио се теоретским радом. Разматрао је бројеве, пропорције. Тада је посустао и као мајстор графике, јер је то тежак посао, поготово што је Дирер радио дрворез. Данас направите цртеж, па се по њему изводе бакрописи, бакрорези, литографије, а у оно време он је то радио лично. Радило се с киселинама, на бакарним плочама, или пак резањем дрвета“, објашњава наш саговорник.

Диреров магични квадрат

Дирер није био образован као математичар, али се бавио математичким прорачунима, на основу којих је настао и његов магични квадрат, састављен од бројева који и по хоризонтали, и по вертикали, и по дијагонали дају исти збир. Диреров квадрат је специфичан по томе што и бројеви у средишњем мањем квадрату дају исти збир, а може се видети на његовој чувеној гравири „Меланхолија“.
© Wikipedia / Јавно власништвоАлбрехт Дирер, Меланхолија, 1514.
Албрехт Дирер, Меланхолија, 1514.  - Sputnik Србија, 1920, 17.08.2021
Албрехт Дирер, Меланхолија, 1514.
„Када је кренуо да размишља о бројевима, пропорцијама, геометрији, да тај цртачки лик утерује у одређене пропорције, ушао је у догму, односно у научно одређење ствари. И опет је то разлика у односу на ово поднебље, које није баш компатибилно с науком, с математичким изразом и бројевима“, истиче Кусовац.
© Sputnik / Александар МилачићКАКО ЈЕ ДИРЕР УТЕРАО СТРАХ У КОСТИ НИКОЛИ КУСОВЦУ У Народном музеју у Београду, чији је дугогодишњи кустос био Никола Кусовац, чувају се репринти оригиналних Дирерових гравира, настали у 18. и 19. веку. Они су много пута били излагани у јавности, на разним изложбама, у чијем је организовању учествовао и наш саговорник. Једну изложбу памти више од осталих, јер му је утерала страх у кости. Изложба је организована шездесетих година у Народном музеју, у сарадњи с музејом из Дрездена, а на њој су биле представљене старе немачке гравире, у чијем је средишту био, наравно, Албрехт Дирер. „То су, можда, и најтежи дани у мојој стручној каријери. Тада је на челу Народног музеја био Лазар Трифуновић. Из Дрездена су нам послали равно сто графичких листова, најбољих, оригиналних дрвореза, бакрописа... Да вам памет стане! Као и сви Немци, урадили су то врло прецизно, све су ставили у једнако опремљене паспартуе, без рамова. Ја сам био задужен да помогнем рамџији да урами те радове. Пред отварање изложбе су дошле колеге из Дрездена ради примопредаје. Све је било поређано у великој сали, кренули смо да бројимо радове и видимо да их је само 99. Стотог нема! И испоставило се да је реч ни мање ни више о Диреру, о бакрорезу који је процењен на око 700.000 долара на осигурању. Одмах су позвали полицију, музеј је затворен, кренули су да прегледају канцеларије... Ја сам одмах почео да размишљам ко то смешта Лази Трифуновићу. Питао ме је тада милицајац који је ту дошао зар тако чувам ствари, псовао ме, а ја у потпуној грозници“, присећа се Кусовац. Епилог ове незгоде је ипак био срећан и по нашег саговорника и по све поклонике Диреровог стваралаштва, пошто се испоставило да су две графике биле упаковане као једна. „Та два парспатуа, међу којима је био и Диреров бакрорез, по дебљини су изгледала као један. Била је мука да то преко ноћи вратимо да би се отворила изложба, али ми је свануло. Био сам одузет и од страха, и од срамоте“, признаје Никола Кусовац.
Како је Дирер утерао страх у кости Николи Кусовцу
 
У Народном музеју у Београду, чији је дугогодишњи кустос био Никола Кусовац, чувају се репринти оригиналних Дирерових гравира, настали у 18. и 19. веку. Они су много пута били излагани у јавности, на разним изложбама, у чијем је организовању учествовао и наш саговорник.
 
Једну изложбу памти више од осталих, јер му је утерала страх у кости. Изложба је организована шездесетих година у Народном музеју, у сарадњи с музејом из Дрездена, а на њој су биле представљене старе немачке гравире, у чијем је средишту био, наравно, Албрехт Дирер.
 
„То су, можда, и најтежи дани у мојој стручној каријери. Тада је на челу Народног музеја био Лазар Трифуновић. Из Дрездена су нам послали равно сто графичких листова, најбољих, оригиналних дрвореза, бакрописа... Да вам памет стане! Као и сви Немци, урадили су то врло прецизно, све су ставили у једнако опремљене паспартуе, без рамова. Ја сам био задужен да помогнем рамџији да урами те радове. Пред отварање изложбе су дошле колеге из Дрездена ради примопредаје. Све је било поређано у великој сали, кренули смо да бројимо радове и видимо да их је само 99. Стотог нема! И испоставило се да је реч ни мање ни више о Диреру, о бакрорезу који је процењен на око 700.000 долара на осигурању. Одмах су позвали полицију, музеј је затворен, кренули су да прегледају канцеларије... Ја сам одмах почео да размишљам ко то смешта Лази Трифуновићу. Питао ме је тада милицајац који је ту дошао зар тако чувам ствари, псовао ме, а ја у потпуној грозници“, присећа се Кусовац.
 
Епилог ове незгоде је ипак био срећан и по нашег саговорника и по све поклонике Диреровог стваралаштва, пошто се испоставило да су две графике биле упаковане као једна.
 
„Та два парспатуа, међу којима је био и Диреров бакрорез, по дебљини су изгледала као један. Била је мука да то преко ноћи вратимо да би се отворила изложба, али ми је свануло. Био сам одузет и од страха, и од срамоте“, признаје Никола Кусовац.  - Sputnik Србија, 1920, 17.08.2021
КАКО ЈЕ ДИРЕР УТЕРАО СТРАХ У КОСТИ НИКОЛИ КУСОВЦУ У Народном музеју у Београду, чији је дугогодишњи кустос био Никола Кусовац, чувају се репринти оригиналних Дирерових гравира, настали у 18. и 19. веку. Они су много пута били излагани у јавности, на разним изложбама, у чијем је организовању учествовао и наш саговорник. Једну изложбу памти више од осталих, јер му је утерала страх у кости. Изложба је организована шездесетих година у Народном музеју, у сарадњи с музејом из Дрездена, а на њој су биле представљене старе немачке гравире, у чијем је средишту био, наравно, Албрехт Дирер. „То су, можда, и најтежи дани у мојој стручној каријери. Тада је на челу Народног музеја био Лазар Трифуновић. Из Дрездена су нам послали равно сто графичких листова, најбољих, оригиналних дрвореза, бакрописа... Да вам памет стане! Као и сви Немци, урадили су то врло прецизно, све су ставили у једнако опремљене паспартуе, без рамова. Ја сам био задужен да помогнем рамџији да урами те радове. Пред отварање изложбе су дошле колеге из Дрездена ради примопредаје. Све је било поређано у великој сали, кренули смо да бројимо радове и видимо да их је само 99. Стотог нема! И испоставило се да је реч ни мање ни више о Диреру, о бакрорезу који је процењен на око 700.000 долара на осигурању. Одмах су позвали полицију, музеј је затворен, кренули су да прегледају канцеларије... Ја сам одмах почео да размишљам ко то смешта Лази Трифуновићу. Питао ме је тада милицајац који је ту дошао зар тако чувам ствари, псовао ме, а ја у потпуној грозници“, присећа се Кусовац. Епилог ове незгоде је ипак био срећан и по нашег саговорника и по све поклонике Диреровог стваралаштва, пошто се испоставило да су две графике биле упаковане као једна. „Та два парспатуа, међу којима је био и Диреров бакрорез, по дебљини су изгледала као један. Била је мука да то преко ноћи вратимо да би се отворила изложба, али ми је свануло. Био сам одузет и од страха, и од срамоте“, признаје Никола Кусовац.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала