Моја револуција је у мени - ја сам револуција!

Моја револуција се одиграва у мени, ја сам револуција, говорила је највећа мексичка сликарка Фрида Кало чија је невероватна биографија тема романа „Фрида Кало и боје живота“ Каролин Бернард, недавно преведеног на српски језик.

Ко је жена која никада није сликала своје снове већ свој живот, Мексиканка о чијим је шуштавим сукњама и индијанском накиту надахнуто писао Карлос Фуентес? Чиме је заслужила да је и седам деценија после смрти и даље називају једном од најснажнијих личности 20. века, иконом стила, парадигмом слободе? Шта је у причи о Фриди толико магично да од ње ствара главну јунакињу савремене прозе, толико интригантно да ни данас интересовање за њен живот и сликарство не јењава?

Боје живота Фриде Кало

„Можда је у причи о Фриди најмагичнији тај спој различитих момената – толико талента, жеље за животом, толико љубави, а истовремено живот који јој се штуро даје. Магична је и њена жеља да из тог тако мало датог пуно извуче, њена храброст и непоколебљивост у борби за идентитет, слободу, уметност“, каже за Спутњик преводилац романа „Фрида Кало и боје живота“ Душица Милојковић.

Она подсећа да је у овој причи о девојци којој ће саобраћајна несрећа трасирати живот на најболнији начин - доносећи са собом операције, корсете, непокретност, немогућност родитељства - најснажнији „зачин“ Фридина велика и веома турбулентна љубавна прича са чувеним мурлистом Дијегом Ривером…

Насловница књиге „Фрида Кало и боје живота“ ауторке Каролин Бернард

© Фото : Промо

У животу две несреће – трамвајска и Дијего Ривера

„То је прича о опсесивној заљубљености и у суштини о једном зависничком односу. Сама Фрида је једном изјавила да су јој се у животу догодиле две несреће – она са трамвајем и Дијего, с тим што је, како је казала, Дијего био већа“, подсећа наша саговорница.

И књига Каролин Бернард која је једна врста романсиране биографије велике сликарке, пре свега је љубавни роман који почиње описом трамвајске несреће, а завршава отварање чувене изложбом Фриде Кало на коју је донет и њен кревет, заједно са фотографијама и цртежима крај узглавља... У тај кревет, који је окружен њеним радовима стајао на средини мексичке галерије, спустио је Дијего ривера уз пољубац и речи: „Успешан одлазак са сцене, жабо моја крастало“… Било је то њено последње појављивање пред публиком.

Између блаженства и мучења

„Цео Фридин живот био је непрестана осцилација између усхићења и очајања, између блаженства и мучења, креативности и патње. Та тежња да се између великих неравнотежа пронађе сопствени пут је оно што многе људе и данас фасцинира и привлачи“, подсећа преводилац књиге Душица Милојковић.

Она напомиње да Каролин Бернард у својој књизи није улазила дубоко у најтамније стране Фридине судбине, већ је акценат ставила на њену животну радост, потребу за обичним људским животом. Због тога књига даје дозу оптимизма, наду да уметност и љубав према животу могу да победе све тешко и мрачно.

Победа плеса над смрћу

„Роман се завршава Фридином спекракуларном изложбом на коју је доведена у кревету, али снажно пркосећи смрти. Уосталом, Фрида је сваки свој бол и несрећу претварала у слику. Цео њен живот био је плес са смрћу и она се силно трудила да тај плес изведе елегантно, да му да лепоту. Иако свесна смрти, није јој дозвољавала да је победи. Уместо тога успела је да њено стваралаштво и однос према животу буду јачи од смрти и то је најфасцинантније у овој причи. У сваком свом паду, трагедији или поразу Фрида проналази уметничку снагу да то претвори у слике које и данас фасцинирају свет. Што је живот бивао суморнији, њене боје су бивале живље и светлије. Живела је кроз боје, кроз сликарство, то јој је давало снагу. Књига 'Фрида Кало и боје живота'' говори о тој јединственој добијеној борби, о успеху који се уздигао над понорима болести, о тој победи плеса над смрћу“, закључује Душица Милојковић.