Куд нестаде овај народ: Невидљиви људи из Србије - јунаци које није искварила епоха /видео/

© Фото : Спутњику уступио Зоран Шапоњић"Куд нестаде овај народ" - Невидљиви људи из Србије, јунаци које није искварила епоха
Куд нестаде овај народ -  Невидљиви људи из Србије, јунаци које није искварила епоха - Sputnik Србија, 1920, 22.08.2021
Пратите насTelegramOdyssey
„Куд нестаде оног народа“ наслов је нове књиге новинара и публицисте Зорана Шапоњића, збирке репортерских записа који су настали у последње три деценије откако се бави новинарством. То је збирка о тихим, невидљивим јунацима епохе, Србима који остају на својој земљи, скривеним у планинама до којих још нису стигле пошасти напредног света.
Збирка репортажа о наизглед обичним људима и предивним пределима земаља у којима Срби живе далеко од свакодневице, буке и јурњаве за материјалним почиње причом ''Српска Света Гора жали патријарха''.

Приче о невидљивим јунацима епохе

Зоран Шапоњић са монахом Георгијем, на дан смрти Патријарха Павла о њему разговара са овим духовником. Прича о човеку који је монасима поправљао ципеле предводница је судбина осталих јунака, последњих Мохиканаца, који сведоче скромност, доброту и захвалност, а у данашњем свету су невидљиви.
Књигу је крстио управо један од ауторових саговорника, тихи херој Рајко Совић, некадашњи шумар који живи у беспућима Голије.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ШапоњићРајко Совић, горостас са Голије, тихи херој Шапоњићеве књиге који је и крстио збирку
Рајко Совић, горостас са Голије, тихи херој Шапоњићеве књиге који је и крстио збирку - Sputnik Србија, 1920, 20.08.2021
Рајко Совић, горостас са Голије, тихи херој Шапоњићеве књиге који је и крстио збирку
"Ушли смо у једно пусто село, Кољешницу, лутали, нигде живе душе нисмо затекли. Рајко је застао, кренуле су му сузе, рекао је; "Куд нестаде овог народа". Већина је на сеоском гробљу, на најлепшем месту, једном брду, виде се само крстови и стара трешња. Испод су њихове брвнаре које труну. Људи нема. Они који су живи отишли су пут Београда, Чачка, Ужица. Тај дан памтим по нечему невероватном, пусто село, без игде икога, а мирише мед".

Горштак са Пештера

Шапоњић додаје да у планинама Србије, ако покуцате на врата било које куће, ако некога има, то је човек - прича. Једна од њих је и горштак Осман Хукић са пештерске висоравни, човек са огромним рукама, огромним стадом оваца и огромним срцем.
"Кад сам рекао да сам новинар, он је прво пред кућу изнео једну столицу, сео сам, он ме је погледао, проценио да ми није удобно. Изнео је и другу столицу, сео сам, Осман каже; "па теби није ту удобно". Онда је изнео и фотељу из куће. Толико су ти људи добри, поштени, понекад и детињасти у свом погледу на свет. Нека ми Бог опрости ако грешим, оно мало доброте и поштења ако је остало, остало је горе, по тим брдима. Ми који смо сишли у градове, брзо нас исквари ово време и стил живота".

Док једни вриште…

Шапоњић додаје да је божији благослов упознати те људе, дрвосече и рабаџије, који су радећи најтежи посао на свету, борећи се са воловима, извлачећи трупце из планине, отхранили своју децу и никада се ни на шта нису пожалили.
"У времену када нас са екрана, монитора, телефона нападају навалентни људи који гласно причају, вриште, они су сасвим другачији. Тихо живе своје мале животе и радују се стварима које су нама недоступне и непознате", каже аутор.

Тешке судбине Срба са Косова

У новог књизи доноси и мучне приче о животу Срба са Косова и Метохије, поделио је њихову судбину небројено пута, провео ноћ на барикадама које је КФОР покушао да сруши.
"Један каже, ево тамо где се онај тенк немачког КФОР-а окреће, ено гази ми пшеницу. Ујутро смо отишли према Јарињу, човеку су током ноћи посекли три огромна јаблана. Његов прадеда их је посадио, деда чувао, затим његов отац, а он их је чувао да их остави својим синовима, дошли су и посекли их. Кад чујете такву причу, седнете на неки од балвана и плачете са тим људима, шта друго да радите?".
© Фото : Спутњику уступио Зоран Шапоњић"Људи о којима сам писао раде најтеже послове, али сведоче да благодарнији и задовољнији људи не постоје", каже аутор.
Људи о којима сам писао раде најтеже послове, али сведоче да благодарнији и задовољнији људи не постоје, каже аутор. - Sputnik Србија, 1920, 20.08.2021
"Људи о којима сам писао раде најтеже послове, али сведоче да благодарнији и задовољнији људи не постоје", каже аутор.
Сузе Срба са Косова Шапоњић је заледио у својим репортажама, заледио је и сузе Срба на свим просторима са којих су прогоњени, упознао их је у Книнској крајини, где је на новинарском задатку током рата био више од три године, а касније их виђао у избегличким центрима по Србији. Заледио је и сузе Срба из Босне, скривао се од нишана, гледао са њима како горе куће.
Овај награђивани аутор са пребогатом каријером током које је радио у неколико београдских редакција, тренутно је новинар „Курира“, а последњих седам година и уредник портала ''Искра'', који је основао Емир Кустурица.

Мисија са Професором Кустурицом

Књига доноси и причу о томе како редитељ на Мећавнику прославља чудо Божића, Христовог рођења, а сарадња с њим је почела после мучних сцена које је Кустурица доживео када је дошао на Мокру Гору.
"Појавили су се људи који су имали идеју да професора отерају са тог подручја. Нас неколико новинара стали смо иза њега свом снагом, мислили смо да је добро и праведно то што ради. Захваљујући њему спречено је да се на Мокрој Гори раде истраживања литијума и других руда, да се тај најлепши део Србије претвори у једну безличну површину сличну Месецу", каже наш саговорник и додаје да данас Мокра Гора има три или четири пута више становника, рађају се деца, људи имају посао.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ШапоњићТичје поље - место које сведочи да скромност, доброта и захвалност још увек живе, далеко од градова
Тичје поље - место које сведочи да скромност, доброта и захвалност још увек живе, далеко од градова - Sputnik Србија, 1920, 20.08.2021
Тичје поље - место које сведочи да скромност, доброта и захвалност још увек живе, далеко од градова

Слово о срећи

Његова књига је слово о посебној врсти људи, посебној врсти доброте, посебној врсти поштења. Људима који раде најтежи посао на свету, али сведоче да благодарнији и задовољнији људи не постоје, а један од јунака, рабаџија Ненад Бујић, рекао му је, каже Шапоњић, највећу истину о томе у чему савремени људи греше;
"Зато што много желе, поставе себи много високе циљеве и мете, а онда цео живот пате због тога што не могу да их достигну. Он је те вечери у сеоској продавници купио векну хлеба и једну саламу, нема пара за друго, на томе ће живети наредних пет дана, али он ће бити срећан. У чему је наша срећа ако имамо сво богатство овога света, а несрећни смо због тога што не можемо да купимо скупа кола или стан у Београду? У чему је наша срећа?"
Шапоњић је 2006. године објавио књигу репортажа „Љубомирова земља“, а 2019. књигу путописа из Русије – „Руски крст“.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала