Хоће ли се ћирилица вратити Србима

Наду да би ћирилица као важан симбол српског националног идентитета поново могла да се врати међу Србе, пошто је готово протерана из јавног живота, подгрејала је нова вест да је о томе усаглашен предлог закона. Да ли ће, међутим, добру намеру пратити и исто таква реализација?

Скупштине Србије и Републике Српске би, како преносе медији, 15. септембра, на Дан националног јединства, слободе и заставе, требало да усвоје Закон о заштити српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма.

Српска ћирилица коју је 1811. године уобличио Вук Стефановић Караџић и према Уставу Србије је службено писмо, преживела је првих век и по, али не и неколико деценија комунистичке власти и националног инжењеринга.

Повратак ћирилице међу Србе

И док је ћирилица, од уласка Бугарске у ЕУ, 1. јануара 2007, постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма, у Србији је наставила да нестаје.

Према истраживању из 2014. године, 47 одсто становништва Србије је писало латиницом, а 36 процената ћирилицом. Данас је то још мање. Када се човек усред српске престонице осврне око себе готово да не може да нађе ниједан ћирилички натпис.

На питање да прокоментарише предлог закона који, како је предочено, предвиђа да су сви државни и локални органи у Србији и Републици Српској, јавна предузећа, школе и факултети, као и привредна друштва са већински јавним капиталом, али и јавне медијске установе РТС и РТВ, обавезни да употребљавају српски језик и ћириличко писмо, лингвиста Александар Милановић је прилично уздржан по питању домета предложеног закона.

Овај члан Одбора за стандардизацију језика за Спутњик каже да је у њему најбоља намера да се заштити и српски језик и ћириличко писмо и такву намеру увек треба подржати и за њу се борити.

Усред српске престонице готово да је немогуће наћи натпис исписан ћирилицом

© Sputnik / Сенка Милош

Много тога необавезујуће и условљено

Он је, међутим, мишљења да је овакав предлог закона недовољан да се ћирилица у пакету са српским језиком на ваљани начин заштити.

У предлогу закона је, како истиче, превише тога необавезујуће или је формулација таква да се не види недвосмисленост онога што је прописано.

Он објашњава да је много тога у предлогу овог закона условљено другим законима, чиме се ниво обавезности онога што је написано снижава. У тој мрежи корелација између различитих закона нико се, како сматра, неће лако снаћи, па ни лингвисти.

„Ако се добро погледа, чини ми се да ни статус службенога језика у овоме закону није сасвим јасно прецизиран, а за свакога ко се макар летимично бави лингвистиком потпуно је јасно да у законима ове врсте мора бити сасвим прецизно дефинисано шта је службени језик, шта је службена употреба писма. Чини ми се да су ти појмови остали магловити у овом предлогу закона“, напомиње Милановић.

Позивање на друге законе

Он истиче да предлог закона подразумева само одређивање статуса српскога језика у јавном животу и очување ћириличког писма, али се заправо не прецизира где је службено писмо ћирилица и на који начин то функционише.

На питање да ли закон јасно прецизира да је ћирилица обавезна у јавној употреби у свим наведеним државним институцијама и јавним установама, или је и то релативизовано, Миладиновић каже да се одредба о томе може прочитати на више начина.

„Оно што би, вероватно, требало да буде свима нама занимљиво, то је да се употреба ћирилице прописује само за РТС и РТВ Војводине, а све остало је, како се у предлогу закона каже, у складу са тим и тим законом, односно има конекцију са неким другим законом, што ствара једну мрежу корелација у којој се није лако снаћи“.

Он истиче да би, ако жели сасвим прецизно да одговори на постављено питање, пред собом морао да има још барем неколико закона на које се овај предлог позива и да направи неку врсту паралелне анализе.

Према истраживању из 2014. године, 47 одсто становништва Србије је писало латиницом, а 36 процената ћирилицом. Данас је то још мање.

© Sputnik / Mark Healey

Не сужавати проблем

На питање да ли у основи овога предлога види предлог закона који је група наших познатих лингвиста урадила пре неколико година, он је сасвим прецизан:

„Предлог измена и допуна закона о службеној употреби језика и писама који је урађен пре више година, а читав поступак је покренут под иницијативом тадашњег министарства културе и информисања није овај предлог о коме се данас пише. Он у неким својим поставкама личи на предлог измена и допуна закона о службеној употреби језика и писама које је својевремено урадила комисија коју је предложио Одбор за стандардизацију српскога језика, али то није тај текст“.

Милановић је мишљења да нам треба закон који проблем не би сузио само на статус ћирилице у савременом српском друштву.

„Треба прво одредити статус српског језика као службеног језика. Потом треба одредити и статус и функционални опсег мањинских језика у функцији службених језика – када и где то може и када и где то не може. Потом одредити статус ћирилице у свим овим доменима, односно одредити статус ћирилице као службеног писма у Републици Србији“, сматра овај лингвиста.

Он је мишљења да предложени документ који има укупно 11 чланова на три и по стране штампанога текста, уз страну и по образложења, не може да задовољи оне социолингвистичке потребе о којима се говoри.