Како су нацисти помогли у формирању аутокефалне цркве у Украјини

Нацисти, који су заузели територију совјетске Украјине током Другог светског рата, подржали су зарад сопствених интереса оснивање украјинске аутокефалне цркве која им је на све могуће начине служила, а затим су, бежећи од Црвене армије, одбацили њено руководство јер им више није било потребно, саопштила је Федерална служба безбедности Русије.

Међу материјалима са којих је Федерална служба безбедности кинула вео тајне у оквиру пројекта „Без застаревања“ налази се записник о саслушању Теофила Булдовског (1865-1944. године) који су саставили органи државне безбедности СССР-а у децембру 1943. године.

Он је током немачке окупације Харкова био митрополит Харковски и територије Украјине са леве стране Дњепра, председник Харковске епархијске управе аутокефалне Украјинске православне цркве.

Булдовски је на саслушању рекао да га је 1920. два пута хапсило специјално одељење Југозападног фронта и Сверуске комисије за борбу против контрареволуције и саботаже под оптужбом да је активно помагао присталицама генерала Антона Деникина, али је ослобођен због недостатка доказа.

Од совјетске владе је 1924. године добио „легализацију саборно-епископске аутокефалне оријентације“, објаснио је он. Затим се 1937. године настанио у Луганску, а средином 1939. године прекинуо је своју црквену активност због затварања последњег храма. „Генерално, одлучио је да се повуче“ и преселио се у Харков.

Али, када су Немци окупирали Харков у октобру 1941. године, протопрезвитер Александар Кривомаз је дошао код Булдовског, са којим је био близак више од 20 година.

Кривомаз је известио Булдовског да је при Харковској градској управи основано верско одељење које „уз дозволу Немаца предузима мере за најбржи препород аутокефалне Украјинске православне цркве у Харкову и рејонима Харковске области“.

„Одлучио сам да заузмем водећу позицију у обнови аутокефалне цркве обзиром да сам, као најстарији митрополит Украјине по хиротонији, могао да претендујем на место митрополита кијевског и целе Украјине“, рекао је Булдовски.

Према његовим речима, од првог дана повратка активним црквеним активностима усредсредио се на немачке окупаторе.

„Војни успеси Немаца на совјетско-немачком фронту, посебно у Украјини, навели су ме да верујем да ће у рату победити Немачка. С друге стране, немачке власти одобриле су обнову аутокефалне црквене организације. Стога сам претпостављао да ћу уз помоћ Немаца успети да добијем водећу улогу у аутокефалној цркви“, говорио је Булдовски.

Како је рекао, његов стан су у другој половини новембра 1941. године посетили немачки генерал Блум и доктор Вагнер.

Према речима Булдовског, он је нацистима рекао да ће се придржавати неколико принципа, међу којима су „лојалност немачким окупационим властима, признавање јединствене аутокефалне Украјинске православне цркве, именовање у парохије само оних свештеника који признају аутокефалност и јурисдикцију Булдовског и обављање богослужења на украјинском и црквено-словенским језицима у зависности од жеље већине верника ове парохије“.

Нацисти су одобрили те тезе.

„На тај начин, у другој половини новембра 1941. године Немци су израдили и одобрили главну политичку линију – ослањајући се на подршку окупатора, постићи најбржи препород аутокефалности, радити на заузимању главног положаја у њој и даље усмерити цркву и свештенство да активно помажу немачким властима“, додао је Булдовски.

Како би остварили своје циљеве, Булдовски и његови повереници трудили су се да јачају везе са нацистима и да, пре свега, успоставе контакт са политичком полицијом Трећег рајха.

Сâм сам успоставио контакт са Гестапом, рекао је на саслушању Булдовски.

„Једна од главних фунцкија епархијске управе била је праћење садржаја проповеди и њихове политичке обојености. У свим црквама епархије, према нашим упутствима, читане су проповеди профашистичке природе, величала се немачка војска која је наводно 'ослободила' Украјину, на свакој служби молило се за Хитлера и његову владу, а совјетска власт је оцрњивана на све могуће начине. Једном речју, аутокефална црква је у суштини била стављена на служби немачкој пропаганди“, објаснио је он.

На саслушању је поменуо да је дао интервју дописнику листа „Краковске вести“, у којем је изјавио да је совјетска власт наводно брутално гонила Украјинску православну цркву, као и да је „1941. година, односно година почетка немачке окупације, прва година нове ере у развоју црквеног живота у Украјини“.

Булдовски је испричао и како се припремао да преузме управу над црквом у Украјини. За то је, према његовим речима, заједно са Кривомазом саставио декларацију упућену рајх - комесару Украјине Ериху Коху, у којој га је уверио у своју жељу да „служи интересима украјинског народа у складу са намерама Немачке у вези са Украјином“.

„На крају сам рекао да ме украјински шовинистички кругови, који су антинемачки расположени, спречавају да преузмем законито место митрополита целе Украјине. Замолио сам Коха да се умеша у ту ствар“, објаснио је Булдовски и додао да је у борби за место митрополита целе Украјине желео је да придобије подршку страних свештеника.

Међутим, за њега се све завршило тиме што се показао бескорисним за нацисте који су се повлачили из Харкова у августу 1943. године.

„Очигледно да Немцима више нисам био потребан, нису ми обезбедили превоз, нису чак понудили ни евакуацију“, рекао је током испитивања.

Затим је Булдовски лицемерно покушао поново да „промени страну“ и представи се као лојалан совјетској власти која се вратила у Харков.

„Прилагођавајући се совјетској стварности, након одабира митрополита Сергија за патријарха московског и целе Русије, одмах сам послао извештај са захтевом да ме прими у своју јурисдикцију. Тај извештај је означавао моје одбацивање не само захтева за примат у Украјинској православној цркви, већ и идеје аутокефалности уопште“, истакао је.

С тим у вези, додао је да је мислио да ће захваљујући томе успети да преживи и сачува макар Харковску епархију.

„Нестрпљиво сам чекао одговор патријарха, али нисам стигао да га добијем јер су ме совјетске власти ухапсиле због профашистичког деловања током немачке окупације“, објаснио је Булдовски.

На крају, он је преминуо током истраге.

Све о Русији

... прочитајте овде.