Да ли је Иран следећи: Ко ће бити највећа жртва америчког дебакла у Авганистану

Уочи истека рока за повлачење америчких снага из Авганистана, у Белој кући састали су се председник Џозеф Бајден и израелски премијер Нафтали Бенет. Главна тема разговора био је нуклеарни споразум са Ираном и тежње Израела да се „Иран заустави“, па се намеће питање - да ли ће Иран бити највећа жртва америчког пораза у Авганистану?

Да је Иран био високо на агенди првог сусрета америчког председника и новог израелског премијера потврђују и изјаве Нафталија Бенета дате пред посету Сједињеним Америчким Државама.

Он је, наиме, пред израелским парламентом рекао да ће „америчком председнику Џозефу Бајдену рећи да је дошло време да се заустави Иран, а не да му се баца појас за спасавање у виду нуклеарног споразума“, а у интервјуу листу „Њујорк тајмс“ објаснио је да Израел ради на “формирању регионалне коалиције арапских земаља које ће пружити отпор и блокирати иранску експанзију”.

Према речима научног сарадника Института за европске студије др Александра Гајића, Америка, након повлачења из Авганистана, засигурно неће хрлити у нову ратну авантуру у блискоисточном региону и то не само због Авганистана, већ и због ситуације у Ираку, као и пораза страна које су они протежирали у Сирији и грађанског рата у Јемену.

Да ли ће Иран бити највећа жртва авганистанског фијаска

„Али, нема никакве сумње да ће и лоби који је ненаклоњен Ирану и сам Израел гурати у том правцу да се Америка одлучније супротстави јачању иранске моћи на простору Блиског истока. Тако да ја не очекујем неку директну ратну авантуру типа овога у Авганистану, али је сасвим могуће да, у случају ескалације односа између Ирана са једне, главних заливских држава које нису наклоњене Ирану, пре свега Саудијске Арабије са друге и Израелаца са треће стране, Америка поново може одлучније да се стави на страну Израела и Саудијске Арабије и њихових савезника у Заливу, и да неки инцидент може да прерасте у неки вид америчке интервенције. Овде пре свега мислим на ваздушну интервенцију, на бомбардовање, коришћење авијације и дронова, као и на коришћење америчке ратне морнарице у Заливу“, оцењује Гајић.

Ипак, како додаје, без обзира на притиске Израела, Америка неће одустати од покушаја да са Ираном успостави нови споразум, односно да на неки начин модификује споразум о нуклеараном програму који је раскинут за време Доналда Трампа.

„Мислим да ће САД прво на тај начин покушати да изврше пацификацију, јер је то просто агенда демократске администрације чији је Бајден био потпредседник у време када је закључен оригинални споразум са Ираном. Верујем да ће Вашингтон на тај начин покушати да делује на Иран, али ако би њихови савезници ушли у неку конфронтирајућу ситуацију вероватно ће бити принуђени да се умешају, мада врло дозирано с обзиром на негативна искуства њиховог директног интервенционизма на блискоисточном терену“, сматра наш саговорник.

Могу ли талибани бити оружје у рукама САД

Према његовим речима, Иран јесте у незгодној ситуацији и због тога што су талибани, који му нису наклоњени, опет завладали Авганистаном, па ће сада имати проблема и са источне стране много више него раније.

На питање, да ли би и талибани могли бити оружје у рукама Америке против Ирана, Гајић каже да је то теоријски могуће, али да је у пракси мало вероватно.

„Мислим да су САД са талибанима склопили неки модус вивенди и мислим да је то у садашњим околностима максимум односа који Американци са њима могу да имају. Дакле, да Американци могу да се евакуишу, а да простор који талибани контролиши више не представља простор са ког ће бити директно уперена претња против САД.“

На неком тактичком нивоу, сматра наш саговорник, они можда могу да сарађују испод површине, далеко од јавности у смислу заједничког деловања на елиминацији тих најрадикалнијих исламистичких групација које једнако прете талибанима и Америци, али не пуно више од тога.

„Међутим, талибански режим који је завладао у Кабулу и Иран свакако не могу бити у пријатељским односима, јер ће Иран играти на њима верски блиске грађане Авганистана који припадају шиитској групацији, Хазарима који се тамо налазе и онима на које Иранци могу културолошки да делују, а то су Таџици на северу који су и иначе, као део северне алијансе, пружали отпор талибанском успостављању хегемоније на простору Авганистана“, указује Гајић.

Зато ће Иран, примећује он, у сваком случају бити у некој благој политичкој, па и војној конфронтацији са талибанима, или ће бар подржати све оне који не желе да дозволе да талибани потпуно овладају просторима где је њихова етничка група ипак доминантна.

„Не верујем да Американци сада могу талибане директно да инструментализују на учешће против Ирана, али ће Сједињеним Државама одговарати то што су талибани и Иран у геополитичком смислу јако удаљени, ако не и супротстављени на простору Авганистана“.

Неке поуке су извучене

У сваком случају, указује Гајић, Американци, условно речено, јесу извукли неке поуке из искуства у Авганистану, пре свега везано за директне копнене интервенције на простору Блиског истока и тих пропалих држава где је становништво непоћудно, склоно секташењу и племенским поделама.

„Међутим, перцепције и пориви тих „ратних јастребова“ у америчкој администрацији, Пентагону и Стејт департменту, нису потпуно утихнуле, већ се са простора Блиског истока, где су Американци у последњих двадесет година доживљавали неуспехе, преусмеравају ка Далеком истоку, ка југоисточној Азији и конфронтацији са Кином. Дакле, они генерално нису одустали од тог ратног интервенционизма на глобалном нивоу, него сматрају да би им било лакше да неке стратешке циљеве постигну војним средствима на простору Далеког истока“, закључује Гајић.