Београд је био на ногама и због Патриса Лумумбе: Како је уништена светска солидарност

Када је пре 60 година убијен Патрис Лумумба, први премијер независног Конга, који је остао симбол борбе афричких народа против колонијализма, београдске улице су преплавили грађани који су желели да искажу свој протест против неправде и подршку угњетеном народу. Ова солидарност Београђана са житељима несврстане земље данас звучи готово нестварно!

Несврстани свет – Антиколонијализам, једнакост, мир, солидарност

Атентат на Патриса Лумумбу, који је мучки убијен 17. јануара 1961. године, као и велике демонстрације и нереди на београдским улицама, једна су од тема изложбе „Несврстани свет“ која је поводом 60 година од одржавања прве конференције Покрета несврстаних у Београду приређена у Музеју афричке уметности.

Министарка културе и информисања Србије Маја Гојковић на отварању изложбе "Несврстани свет" у Музеју афричке уметности

© Tanjug / Goran Zlatkovic

Поставка коју чине архивски документи, фотографије, као и бројни аудио и видео записи посвећени активности Покрета несврстаних, подсећа нас на неке од кључних појмова везаних за идеју несврставања – антиколонијализам, еманципацију, једнакост, мир, сарадњу и солидарност.

„Реч је о веома интересантним телевизијским и радијским снимцима које су нам уступили Радио Београд и РТС. Аудио записи садрже, рецимо, говоре египатског лидера Гамала Абдела Насера који је, уз Јосипа Броза Тита, био једна од водећих личности у формирању и деловању Покрета несврстаних, а посебно у првим данима. Издвојили смо и неке занимљивости, попут сенегалског песника и политичара Леополда Седара Сенгора, који чита једну од својих песама на радију“, каже у разговору за Спутњик једна од ауторки изложбе Емилија Епштајн.

Како је мали Београд устао због неправде

Прва конференција Покрета несврстаних у Београду је значајна јер су на њој усвојени кључни елементи једне нове политичке платформе која је подразумевала борбу за мир и разоружање, а против поделе на економске и војно-политичке блокове.

На светском плану Покрет несврстаних је био усмерен на борбу народа за слободу и њихову еманципацију од спољне контроле и економске експлоатације, али и на међусобну подршку коју су све државе-чланице пружале кроз идеју деколонизације.

Према речима Емилије Епштајн, ауторски тим изложбе „Несврстани свет“ желео је да се осврне на два аспекта. Први је Београд уочи конференције, мали град „на рубу“, непознат многим учесницима скупа, који се припрема и уређује да дочека госте из несврстаног света, а други аспект је однос житеља некадашње Југославије према самој идеји несврстаности.

„То је веома озбиљан аспект тог времена. Говоримо о 1961. години, када су наши суграђани веома бурно реаговали на убиство Патриса Лумумбе, који је живот изгубио управо у превирањима која су водила ка потпуној независности Конга. Желели смо да подсетимо суграђане на који начин смо, вођени, наравно, одређеном политиком и идеологијом и у складу с временом, били освешћенији за оно што се дешава на много ширем, глобалном плану. Тада су се по целом граду одржавали протестни скупови, људи су демонстрирали по фабрикама. Сви ти протести су били веома спонтани, како скупови подршке народима Конга, тако и касније протести солидарности с народима Вијетнама. Та врста солидарности је данас незамислива. Управо док смо правили изложбу запитали смо се да ли је било икаквих протеста солидарности поводом онога што се, на пример, догађа у Авганистану“, напомиње Емилија Епштајн.

Према њеним речима, документарни материјал на изложби „Несврстани свет“ приказује и моћне пароле против колонијализма, расизма и светског империјализма које су се 1961. године могле видети на београдским улицама.

Зашто су се протести солидарности с улица преселили у виртуелну стварност

У време када није било интернета и када су се вести шириле по свету много спорије него данас, људи су реаговали спонтано и моментално. Данас, када готово у секунди сазнајемо шта се догађа на најудаљенијим тачкама планете, масовне реакције углавном остају заробљене у виртуелном свету, а људи, згрожени, потресени, или потпуно равнодушни, остају ушушкани у својим домовима.

„Данас се од шуме не види дрво. Имамо и превише информација. Оно време је било потпуно другачлије, доминирали су штампани материјали, памфлети, али и радио и телевизија који су имали веома важну улогу. И, наравно, темељни значај су имале државна политика и идеологија, које су јасно изражавале одређена начела и ставове народа“, напомиње наша саговорница.

Однос обичних људи, житеља некадашње Југославије према Покрету несврстаних градио се у великој мери на основу извештавања медија.

„О томе сведоче новински чланци из тог времена, међу којима су и студентски часописи који су обрађивали ту тему и развијали свест о Покрету несврстаних и потреби за активирањем. Оно што видимо из фотографија јесте да постоји слављенички елемент, весеље, идеја о модернизацији, али и потреба да се град 'на брзака' поспреми и дотера пред велики скуп“, наводи Емилија Епштајн.

Баштина несврстаних и несврстана баштина

О припремама Београда за прву конференцију Покрета несврстаних сведочи и специјални сегмент изложбе, дигитални прилог који се може погледати на сајту nesvrstani.rs, који сведочи о „баштини несврстаних“ и „несврстаној баштини“, односно споменицима у граду који сведоче о овом периоду историје и глобалног усмерења некадашње државе.

Реч је о наслеђу прве и девете конференције несврстаних које су одржане 1961. и 1989. године у Београду. Оно обухвата разне акције, споменике, обележја и „знакове поред пута“ на основу којих данас читамо историју несврстаности у Београду.

Изложба Несврстани свет у Музеју афричке уметности

© Tanjug / Goran Zlatkovic

„Неки од тих споменика се налазе поред Бранковог моста. Многи људи пролазе поред високог стуба на самом улазу у центар града не знајући шта он представља. Колико пута, рецимо, прођемо поред СКЦ-а, Ресавском улицом, а да нисмо ни свесни да на зиду те зграде постоји избледели мурал урађен као знак солидарности чилеанског народа с југословенским народима. Међу тим значајним тачкама је свакако и Парк пријатељства, можда и један од највидљивијих симбола несврстаности, мада млађе генерације немају представу о томе како је настао и због чега“, каже Емилија Епштајн.

Сидро као симбол југословенског антиколонијализма

Она напомиње да ни самог Музеја афричке уметности у Београду не би било без Покрета несврстаних, због чега је ова установа, у част јубилеја, одлучила да дотера свој заштитни знак који се налази на улазу у музејску зграду – сидро које симболизује антиколонијализам.

„Ово старо сидро је, према речима Веде Загорац која је заједно са Здравком Печаром основала Музеј, потекло с потопљеног брода из Гвинејског залива који је превозио житеље Африке ка Новом свету - месту њиховог ропства. Сидро је симбол који подсећа на то да Југославија није учествовала у тој врсти трговине људским животима. Оно је поставило темељ Музеја афричке уметности као антиколонијалног музеја“, наглашава наша саговорница.

Она напомиње да је Покрет несврстаних утицао и на свакодневицу бројних житеља Југославије који су послом одлазили у афричке државе да раде и граде, водећи са собом и своје породице.

„Када је реч о младим људима, они не знају много или довољно о Покрету несврстаних. А то је део наше историје који је носио одређене идеје, важне у тренутку када је свет био подељен на Источни и Западни блок. Тада се јавила трећа струја која је јасно дала до знања да неће да се прикључује блоковима. То је била активна политика која је креирала одређене вредности и данас можемо с поносом да кажемо да смо били део тога, да смо одабрали средњи, независни пут“, сматра Емилија Епштајн.