Рок легенде и ковид мере – вечити бунтовници против забављача западног капитализма

Зашто су се велике рокенрол звезде поделиле у односу на ковид мере и зашто су неки од највећих „бунтовника без разлога“ подигли глас против угрожавања слобода појединаца док други инсистирају на стриктном поштовању мера.

Ерик Клептон поново се побунио против ковид мера песмом „This Has Gotta Stop“ (Ово мора да престане) што је његов трећи „испад“ од почетка пандемије. Прошле године Клептон је са колегом Ван Морисоном снимио протесну песму „Stand and Deliver“ а ове је отказао британску турнеју пошто је на наступима био забрањен улаз невакцинисаним обожаваоцима.

Насупрот Клептону, многи рок великани су се потпуно повиновали „ковид рестрикцијама“. Тако је, на пример, на повратнички концерт Бруса Спрингстина у Њујорку крајем јуна био дозвољен улазак само особама које су примиле две дозе вакцине, а бубњар Офспринга Пит Парада практично је избачен из бенда јер је одбио да се вакцинише.

И на домаћој рок сцени, великани су подељени тако да је, примера ради, на повратничком концерту Бајаге као и на многим фестивалима улаз био дозвољен само вакцинисанима или онима који поседују негативан тест на корону, док с друге стране, Зоран Костић Цане позива на концерт Партибрејкерса и вакцинисане и невакцинисане.

Борци против капитализма против западних капиталиста

Коментаришући раскол међу рок великанима по питању ковид мера, теоретичар културе и уметности Владимир Коларић каже да је популарна култура данас, а посебно рокенрол, у великом расцепу између његовог извора у бунту и побуни и, са друге стране – индустрије забаве.

Рок више нема ону способност да обликује умове и да утиче на ту врсту јавне свести као некад, односно нема ту врсту културне релевантности као некад да нуди неке нове путеве и осмишљава битне појаве и феномене. Рокенрол више није у жаришту културе да би пресудно утицао на одређене токове, али наравно, с обзиром да је јавна делатност има потребу да се обрати о неким веома важним, посебно задатим питањима која су на дневном реду.

Међу познатим рокерима, с једне стране постоје људи који и даље имају став о рокенролу као побуни и бунту против репресије и система као таквог, једног неповерења према држави и не само државним системима контроле моћи и они сматрају да рокенрол изражава врсту побуне против било каквих мера које ограничавају људску слободу.

„С друге стране, рок је дефакто постао индустрија забаве и сада служи промоцији одређених интересних група, које, наравно, кроз индустрију забаве изражавају наводну или не само наводну бригу за сопствену публику, односно конзументе сопствене робе. У том смислу имамо чињеницу да је рокенрол некада био побуна против западних друштава, капитализма, а данас је све више део капитализма, и као индустрија забаве, и што је још важније, као део еманципаторског пројекта Запада, као цивилизацијског пројекта Запада као таквог“, сматра Коларић.

Опортунизам због страха од „поништавања“

Коларић додаје да зато многи рок аутори ковид мере виде као једну еманципаторску и цивилизаторску ствар у „служби науке, заједничког интереса и друштвене одговорности“. А то значи да рокенрол еманципује савремене вредности – веру у науку, разум, у опипљиве доказиве чињенице и у крајњој линији позивање на друштвену одговорност и многи рок музичари виде себе у том контексту.

С друге стране, имамо оне који у тим мерама виде репресивни механизам, механизме контроле и као рокери који и даље виде рок као неку врсту друштвене побуне, неповерљиви су према тим мерама сматрајући да оне имају извесно медицинско оправдање али да служе циљевима контроле, принуде и друштвене репресије.

Постоје и они који припадају индустрији забаве и који под кринком рокенрола заправо су у служби центара моћи или су њихове изјаве упућене ка томе да чувају свој јавни имиџ, односно да не буду извргнути јавном презиру и да не би били „поништени“ зато што ће изражавати нека непопуларна становишта.

„Многи позивајући се на мере то чине да не би ризиковали неку врсту одијума према себи, стављања на тапет да су друштвено неодговорни, да су десничари, теоретичари завере што на крају може да их кошта каријере, данас и у врло конкретном, институционалном смислу, да буде онемогућавана дистрибуција њихових издања, концерти, наступи“, истиче Коларић.

Коларић сматра да није чудно зашто аутори попут Клептона и Ван Морисона имају одијум према мерама јер они себе виде као чуваре неког традиционалног рок наслеђа које има либерално индивидуалистичко исходиште. С друге стране, додаје Коларић, индивидуализам је прерастао у једну колективистичку идеологију у којој се инсистира на друштвеној одговорности.