Пукотина на Западу: Сукоб НАТО-а и ЕУ око снага за брзо деловање

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг подржао је планове Европске уније да успостави заједничку одбрамбену политику, али је истовремено рекао да је против прављења војних јединица ЕУ за брзо деловање, јер оне „не могу заменити НАТО“. Питање је — да ли је противљење НАТО-а једина препрека за формирање европских безбедносних снага?

Порука генералног секретара Алијансе уследила је након изјаве високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Жозепа Бореља да европске „снаге за брзо реаговање“, сачињене од 5.000 војника, могу да замене борбене групе ЕУ које су оформљене 2007. године и најаве да би тај план требало бити готов у октобру или новембру.

Супротстављене ставове првог човека НАТО савеза и оних који позивају на то да европски блок буде у могућности да војно интервенише у кризи, без ослањања на америчке трупе, Милан Игрутиновић из Института за европске студије види као одјек дебате која траје дуже од две деценије, односно још од средине деведесетих, када се унутар НАТО-а поставило питање европског стратешког идентитета.

Од тада је, како каже, уследило неколико реформи тадашњих уговора Европске уније који су јој омогућили нешто веће надлежности и могућности за самостално војно деловање мимо НАТО-а, али и мимо националних држава.

Да ли је НАТО једина препрека за формирање војске ЕУ

„До данас су неки од тих капацитета и остварени, али оно што је недостајало била је воља и заједнички договор да се они на неки начин и искористе. Било је, наиме, планова о такозваном ’Еврокорупсу‘ од око 60.000 војника који би могли бити једна врста експедиционе војске за интересе ЕУ, а постоји и концепт борбених група које се ротирају на шест месеци на такозваном дежурству под командом Европског војног штаба у Бриселу. Део једне од тих борбених група је и наша војска, која је заједно са Грчком, Бугарском, Румунијом, Кипром и Украјином у оквиру групе ’Балкан‘. Међутим, са друге стране је неколико земаља ЕУ, у суштини неколико источноевропских земаља које имају лоше односе са Русијом и које су веома про-НАТО расположене“, објашњава Игрутиновић.

Управо те земље су, додаје наш саговорник, најгласнији заговорници тога да је економски и политички неоправдано дерогирати НАТО, односно усмеравати нове финансијске и војне ресурсе у некакву нову европску војску, јер верују да им је политички важнија подршка или кишобран који им пружају Сједињене Америчке Државе унутар НАТО-а, од подршке коју би могле да пруже Француска и Немачка.

Питање политичког поверења унутар два блока у ЕУ

„У том смислу је реализација плана за јачање европске одбране сада питање политичког поверења и односа унутар два блока у Европској унији — групације источноевропских земаља са једне, и Француске и Немачке, али и Италије и Шпаније као следеће две војне силе у ЕУ са друге стране. Тако да иако постоји одређена конкуренција између постојећих и могућих војних капацитета ЕУ и самог НАТО савеза, Европска унија са друге стране има проблем јер постојећи уговори не подразумевају стварање европске војске и немогуће је да постоји војни буџет Уније у класичном смислу, имајући у виду да је она зависна од добре воље држава-чланица да неки новац одвоје са стране у ту сврху“, примећује Игрутиновић.

Како наводи, потребан је јако велики политички и правни захват да би се то променило.

„Ја заиста не видим никакву политичку вољу или могућност да се то у било ком ближем року оствари, без обзира на ово што се десило у Авганистану и на лекције које ће Брисел из тога извући, односно на позиве за већом стратешком аутономијом ЕУ у односу на НАТО, то јест у односу на Сједињене Америчке Државе пре свега. У том контексту је позиција НАТО-а мање-више сигурна, јер иако је Европска унија пре неколико година формирала одбрамбени фонд који служи да се финансијски подрже различити економски и технолошки пројекти који имају и војну намену. Европска војска у било ком класичном смислу је правно немогућа, а ове мање европске снаге које већ постоје, нису довољне за неку озбиљнију војну операцију“, указује саговорник Спутњика.

Оно што је могуће, закључује Милан Игрутиновић, јесте да европске државе на неки начин „донирају“ делове својих војних трупа у некакве ад хок мисије.

„Није немогуће да се направи неки блок европских држава који је спреман да због неке заједничке мисије и интереса пошаље војне трупе под заставом Европске уније у неку војну мисију, али да буде за њих директно одговоран. Имамо већ растућу војну сарадњу Француске и Немачке у Малију, где постоји војна мисија ЕУ. Наиме, француске борбене трупе су тамо биле ангажоване годинама у борби против локалних радикалних исламиста, а Немачка је пристала да својим трупама тамо делом одмени Французе. Тако да та врста ’коалиције‘ војних земаља ЕУ које би самостално, уз некакав начелни кишобран ЕУ слале војску у неке прекоморске мисије није немогућа, али мислим да у садашњем поретку ствари не може бити ни говора о формирању класичне европске војске.”