- Sputnik Србија, 1920
НАУКА И ТЕХНОЛОГИЈА

Зашто жене лакше залутају

© PixabayРаскрсница
Раскрсница - Sputnik Србија, 1920, 09.09.2021
Пратите насTelegramOdyssey
Научници су утврдили да се деца узраста од три године, оба пола, једнако сналазе у простору, али како одрастају, девојчице као да ту способност губе, а разлог је пре свега у васпитању, у друштвеном и културолошком окружењу.
Психолози су одавно запазили да међу половима постоји разлика у доживљају простора и начину одређивања правца кретања, при чему се мушкарци претежно оријентишу према странама света, а жене према објектима. Ово је недавно потврдила и студија спроведена на Универзитету Мајами међу 159 студената оба пола, објављена у часопису „Cognitive Research: Principles and Implications”, a коју преноси сајт „Веривелмајнд”.
Испитаници су попунили упитник с низом питања о томе како се сналазе у простору, имају ли у томе неких проблема и каква су им искуства из детињства. Истраживачи су на основу одговора утврдили да се мушкарци чешће и успешније оријентишу на основу „унутрашњег компаса” и спремнији су да крену у неком смеру процењујући доста исправно положај места на којем се налазе, док жене више користе „путну стратегију“ и држе се познатих рута.

Подстицај родитеља

Један од разлога је, кажу стручњаци, што родитељи охрабрују дечаке од најранијег узраста да самостално истражују околину, док девојчицама, због безбедности (али и родних предрасуда) то углавном ускраћују.
Последица је да дечаци одрастају навикнути да опуштено корачају новим, непознатим окружењем, без страха да ће се изгубити, а девојчице најчешће у таквим ситуацијама постају опрезне, и уместо да размишљају куда ће, почињу да се плаше како ће.
Аутори студије, додуше, признају да је узорак мали и заснован на личним исказима испитаника, па ипак истичу важну улогу родитеља у будућој просторној оријентацији детета, у зависности од тога да ли су подстицали његово самостално кретање и откривање света.
Деца (оба пола) која су имала допуштење да лутају комшилуком и сваким даном све више упознају крај у којем живе, која су чак подстицана да на летовању или излету без пратње одраслих обиђу околину, рано су стекла самопоуздање у своју вештину просторне навигације у различитим срединама. Слободно истраживање непосредног окружења у том узрасту помаже и у развијању способности изналажења различитих начина да се дође до циља и решавања проблема у неочекиваним ситуацијама у зрелијим годинама, уверени су научници.
Др Сара Ален, дечји неуропсихолог, извршна директорка организације „Брејн бихејвиор бриџ”, упозорава да то никако не значи да би деци требало допустити да тек тако базају наоколо и указује на чињеницу да то што неки студенти „памте“ како су, као мали, на своју руку храбро јурцали тамо-овамо можда и није пуна истина. Можда једноставно нису били свесни да одрасли негде из прикрајка ипак брижно мотре на њих.
Узимајући у обзир ова ограничења, примећује др Сара Ален, децу би свакако требало охрабривати да безбедно истражују околину, сами или с другарима, не само зато да би проводили више времена напољу, већ и да би научили да се крећу у простору. Тако од малена стварају неуронске везе у мозгу повезане са смислом за оријентацију.
Што више се неко дете удаљавало од куће трчкарајући наоколо, то ће бити мање забринуто кад се као одрасла особа нађе у новој, непознатој средини и лакше ће се у њој снаћи, каже др Сара Ален.

Важност раног учења

Ејми Насамран, дечји психолог, истиче да дечје „истраживачке пустоловине“ доносе осећај неспутаности, самопоуздања, компетенције и успеха у подухвату, јер је најбољи начин да се савлада анксиозност управо кроз сопствено суочавање с различитим изазовима и откривање начина да се они превазиђу.
Иако су родитељи стално у искушењу да заштите и склоне своје дете од сваке могуће опасности, то што им допуштају да стичу сопствена искуства од кључног је значаја за њихов развој, како би постали целовите, компетентне особе с вером у себе.
Враћајући се на питање другачијег приступа просторном сналажењу међу половима, др Ејми Насамран наглашава да то нема никакве везе с интелектом, већ с разликама у неким специфичним способностима мушкараца и жена, а једна од њих је управо просторно-визуелна. И мада су многи спремни да успешније сналажење мушкараца у простору припишу биолошким одликама, истина је да су много значајнији друштвени и културолошки разлози. Наиме, научне студије су показале да у узрасту од три године дечаци и девојчице показују једнаку просторну сналажљивост, да би разлике постале уочљивије у касном детињству и зрелости.
Замерајући истраживачима на Универзитету Мајами да нису ни покушали да сазнају шта је разлог за анксиозност студенткиња које су признале да се лоше сналазе у простору – да ли је то страх да ће се изгубити, да ће у непознатој средини бити нападнуте или нешто треће – др Ејми Насамран сматра да иза тога пре свега стоје традиција и социјалне предрасуде.
Додаје да учење и вежбање одређених вештина може брзо да смањи јаз међу ученицима. Поред осталог, девојчице су, кад су им пружени једнаки услови као дечацима, једнако успешно развиле своје просторно-визуелне способности.
Зато поручује родитељима да следећи пут својим малим ћеркама, уместо „седи ту, где ћеш, залутаћеш тамо сама“, кажу „слободно иди, истражи мало околину“, јер онда, кад одрасту, неће бити предмет подсмеха и предрасуда о пословичном „женском несналажењу“ у простору, преноси Политика.
Дете и мобилни телефон - Sputnik Србија, 1920, 02.09.2021
ДРУШТВО
Где греше родитељи
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала