Српске занатлије одлазе у иностранство, а стижу нам Турци, Индијци, Пакистанци, Вијетнамци…

У Србији је све више радника с Истока. Долазе из Турске, Индије и Пакистана, а нашим послодавцима агенције које посредују у запошљавању нуде чак и радну снагу из Вијетнама и са Филипина. Не изостају ни занатлије из региона: Македоније, Босне, Румуније и Бугарске. Тако је због малих плата, вируса корона и лошег односа према радницима.

У потрази за бољом платом и условима рада, домаћи радници отишли су у иностранство. Недостатак домаће радне снаге можда се најбоље огледа у грађевинарству и угоститељству, где је све више странаца који пристају да раде за мање новца, али не пружају адекватан квалитет рада.

Радници с Истока у Србији

У српском грађевинарству званично тренутно има око 13.000 страних радника. Највише њих ради у Београду, на Златибору и Копаонику. Потпредседник Грађевинске коморе Србије Горан Родић за „Спутњик“ каже да је иностраних радника бар дупло више, када се уброје и они који раде „на црно“. Месечно су плаћени од 300 до 350 евра.

„Далеко су они јефтинији, али то није квалитет. То су више помоћни радници, физички, приучена радна снага. Од њих нема квалитета. Нама треба квалитетних људи. Технологија је напредовала. Друго, немају они радне навике као наши људи. Он кад неће да ради, бежи. Побегну, не можеш да их нађеш“, предочава Родић.

Родић подвлачи да је квалитет радне снаге у грађевинарству веома лош. Фале добри руковаоци машина, пословође и инжењери, како каже, а тај проблем више не може да се решава у блиској будућности, већ у наредним деценијама, јер је за стварање доброг радника, пословође или инжењера потребно време.

„Не може јефтина радна снага да буде квалитетна. Оно што вреди, то се плаћа. Докле год приватни предузимачи буду сматрали да је радник трошак, а не економска потреба, да без њега не може да се ради, ту нема среће. Људи су несигурни, неће нико да ради два, три месеца, па после да се нађе на улици. Тамо где им је сигурно, сви су отишли, а хвала Богу, у Европи је велика криза занатске елите, имају посла и добре плате. И то не само грађевинци“, истиче Родић.

Он указује на то да у Србији тренутно има 122.000 грађевинских радника и напомиње да их је некада толико било само у Београду, као и да их је широм земље било и до 400.000.

Фале добри руковаоци машина, пословође и инжењери.

© Sputnik / Константин Михальчевский

/

Уђи у базу фотографија

Недостатак радне снаге

Стање није добро ни у хотелијерству. Председник Удружења хотелијера и ресторатера „ХОРЕС“ Георги Генов предочава да већина угоститеља још не увози радну снагу из иностранства, али истиче да тој индустрији фали готово 20.000 квалитетних радника.

„Нама може да дође неко и да прихвати примања која су сада код нас, али ако дође с породицом, онда већ постаје социјални случај, па је на терету државе. Једино нам преостаје да максимално покушамо да створимо нашу радну снагу, да преквалификујемо постојеће запослене“, напомиње Генов.

Недостатак радне снаге у угоститељству настао је након што су домаћи радници променили делатност или отишли да раде у иностранство због смањења плата у сектору, које је наступило услед умањења обима посла због пандемије вируса корона.

„Они су примали минималац скоро годину дана. Јесу дали и послодавци и држава, али чињеница је да не може да се преживи у сваком случају. Лето смо покрили са студентима и ученицима који су радили по хотелима у Србији, али сада наступа септембар када се надамо да ће се вратити сезонска радна снага која је отишла на Запад. До сада смо имали проблем квалитетне радне снаге, а сад имамо проблем радне снаге уопште, и у кафићима и у ресторанима и у хотелима, целокупној угоститељској индустрији“, наглашава Генов.

Чак и са сезонским радницима, угоститељи ће бити „покривени“ само до пролећа, када се очекује да ће проблем недостатка радне снаге поново покуцати на врата.