Како су феминисткиње злоупотребиле српски патријархат

Немам ништа против феминизма у неком друштву које онемогућава женама да се образују или искажу, али овде није реч о феминизму, већ о злоупотреби и феминизма и жена и манипулацији једног агресивног и дехуманизујућег поретка, каже књижевница Тајана Потерјахин, по занимању етнолог и антрополог.

„У Србији не морамо да се опредељујемо између два зла — да ли ће жене у Авганистану изгубити право да се школују или ће их неко каменовати, или, са друге стране, обезличене саможиве личности која у животу искључиво тежи забави и која је прихватила пројектовани инжењеринг да не треба да се везује. Не би требало да прихватимо то јер имамо сопствени друштвени образац у коме жена јесте имала одређене тешкоће да се испољи, што није никако продукт злог патријархата, а још мање одраз мржње мушкарца према жени, већ одраз времена“, додаје она.

Феминистичко насиље злоупотребом патријархата

Не допада јој се да јој неко говори шта да мисли, уз тврдњу да то ради за њено добро, што је управо оно што феминисткиње раде.

„Оне желе неког да ослободе, да раде на нивоу свести жена оно што раде бомбама на нивоу политике и освајања територија и ресурса. За нечије добро врше насиље над тим неким. Ако не желим да будем жртва насиља у свом окружењу, још мање желим да будем жртва интелектуалног и политичког терора коме смо изложени. Мислим да је феминистички напад контрапродуктиван.“

Тајана Потерјахин: Не желим да будем жртва интелектуалног и политичког терора феминисткиња.

© Sputnik

Према њеним речима, српски патријархат у суштини није драматично различит од поредака дугог трајања на другим местима. Подразумевао је мушку превласт која је проистицала из друштвених околности које су биле толико различите од данашњих, тако да не можемо унапред учитавати да је жена била угњетавана, већ би требало размислити како је она доживљавала свој положај, а доживљавала га је као природан, јер је за њу у том тренутку то и био.

„Патријархат није био психолошка поставка, како се данас третира, па говоре о њему као да је био институционализовано насиље неких психопата над женама, потпуно искључујући чињеницу да је то била коегзистенција која је једино омогућавала опстанак тог друштва. Ти мужеви којима су, у тим њиховим хипотетичким причама које служе за страшење младих жене, прале ноге, волели су своје жене у 90 одсто случајева“, истиче Тајана Потерјахин.

За насиље није крив патријархат него његови модернизатори

Да су тачне приче да је муж „убио жену од батина, а отац неће да је прими“, жене би до сад биле истребљене, истиче она и поставља питање: како би их данас било више него мушкараца да су их масовно убијали и малтретирали?

Каже да јој је жао што се патријархат није природно развио, што није имао прилику да еволуира са променом друштва, индустријализацијом и променом улоге жене. Подсећа да се крајем 19. и почетком 20. века оснивају женска друштва, радничке школе, а једна од главних наука била је родољубље, позив жени да буде исто оно што је и мушкарац, да воли земљу, брине о њој и да јој дâ оно што може и мушкарац, а то је најчешће био голи живот.

„Та еволуција није била природна, десио се пресек, једна насилна такозвана равноправност на коју нису били спремни ни жене ни мушкарци и мислим да је можда и тај степен насиља над женама и породичног насиља за који се тврди да је овде алармантан, заправо последица чињенице да се патријархат није природно развио у следећи историјски ступањ. Нису људи били на то спремни и онда се дешавају неразумевања, фрустрације, психолошка пуцања и мислим да за ово што се дешава није крив патријархат, него они што су дошли да га модернизују, укину и донесу нам рај на земљи који све више личи на пакао“, истиче она.

„Варошка легенда“: Трилер, магија и политика у Краљеву 19. века

Ове године Тајана Потерјахин објавила је други роман из трокњижја „Варошка легенда“ —„Ђавољи тефтер“, а истовремено је поново штампан и претходни — „Први снег“. Радња оба романа одиграва се у Краљеву у последњој деценији 19. века, конзервативно су написани, али се у њима могу наћи и моменти који подсећају на жанровску прозу, попут љубавних романа и трилера, али и фантастичног реализма.

На питање како су настала два обимна романа, укупно више од хиљаду страница, одговара да може да пише само како мора и да не зна одакле долази потреба да се нешто створи. Кад је видела једну породичну фотографију непознатог мушкарца из последње деценије 19. века, осетила је призив да напише роман који је инспирисало лице тог човека и почела је да тражи грађу.

„Варошка легенда“: „Први снег“ и „Ђавољи тефтер“, романи Тајане Потерјахин

© Sputnik

„Кад сам почела да претражујем грађу да бих се обавестила о тој епохи и Краљеву, некако се све сажме у целовитост живота која обухвата и љубавне елементе и некакав трилер и мистерију, а такође не могу да се заобиђу веровања, народна религија тог краја, укључујући и магијска и мрачна веровања, као и интимни људски страхови. Тако да је на крају логично да се све то слије у један ток живота вароши.“

У грађи су незаобилазни политички аспекти — завере и убиства с леђа политичких противника, организовање разбојника који служе локалној власти — и они су дефинисали варошки живот тог времена.

„Политика је заступљена јер ми је била намера да откријем шта је оно што чини нашу нарав по том питању. Где је почетак таквог нашег приступа политици? Мислим да је корен управо у времену којим сам се бавила и да сам га интуитивно због тога и одабрала, јер у том периоду Србија се налази на прекретници и то је време које је можда најузбудљивије, а често се прескаче“, каже Тајана Потерјахин.