Милова „банана“ борба за слободу: Боље да страда због „Стаљина“, него због „магарца“

Играо је на све или ништа Мило Ђукановић. Хазардерски. Уз пуно блефирања. Резултат је — ништа! Преценио је своје могућности. Није окупио у Цетињу критичну масу која може извести било какав удар — политички или државни, зарад крупне дестабилизације система.

Неколико хиљада људи и неколико стотина најекстремнијих међу њима за тако нешто није довољно. Није контролисао медијску машинерију помоћу које би манипулисао информацијама и усмерио ток догађаја у своју корист током устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Пласирање вести преко друштвених мрежа и неколико интернет портала не може послужити за ову сврху.

Није успео ни да „пробуди“ све „спаваче“ унутар структура, на чију опструкцију је рачунао. Свело се то на неке делове полиције и појединце. Није обезбедио ни међународну подршку, ширу или ужу. Очигледно, његова прича више не пролази, а и ко ће се поново бавити Црном Гором, поред Авганистана, Украјине, Сирије, Ирана, Кинеза и Руса...

Није чак довео на Цетиње никога из балканског окружења, да се заједно са њим, у првом рову, бори против „великосрпске хегемоније“. Један бескорисни лик, који служи као маскота, ионако му само прави велику штету.

Погрешан циљ Мила и ДПС-а — боље да страдају због Стаљина, него због магарца

Због тога, ниједан од планираних циљева није могао бити испуњен.

Први, да се спречи устоличење митрополита Јоаникија, други да се саботирају одлуке власти које би створиле потпуну политичку конфузију и институционалну блокаду и трећи — да се испровоцирају масе широм земље да крену ка „деблокирању Цетиња“, а што би довело до сукоба међу две завађене групе, вероватно и већих грађанских немира.

Актуелне црногорске власти, иако се и међу њима у тој дугој ноћи размишљало шта чинити, нису имале избора него да, као и њихов архинепријатељ — иду на све!

Остварење првог Ђукановићевог циља повећавало је вероватноћу остваривања и преостала два. Да је спречено устоличење митрополита, не само да би истог дана пала влада, већ би се довео у питање и постанак Црне Горе. Јер, ако државни систем, са свим ресурсима којима располаже, није способан да изађе на крај са релативно малим бројем демонстраната на Цетињу, како ће сутра изаћи на крај са сличним дешавањима у било којем другом граду. Цена попуштања за власт бејаше превелика.

И то је Ђукановић лоше „израчунао“. Више би добио да је пир на Цетињу завршио дан раније. Још више би добио да на Цетиње није ни долазио. Највише би добио да је стрпљиво чекао локалне изборе у Подгорици.

Изгледа да га је на рђаву „рачуницу“ натерала и акција „заплене банана“.

Пише Драган Росандић о неком пљачкашу из Куча, који је крао по комшијским двориштима баш преломне 1948. године и наводи:

„Почели су да нестају сељанима бидони ракије, овца, а једног дана нестао је и магарац! Сељани су убрзо открили лоповчића и послали му народну милицију. Кад их је видио да долазе по њега, а украдени магарац њаче у изби, почео је да виче са прозора на сав глас: Живио Стаљин! Живјела Русија! Боље да страда због Стаљина, него због магарца!“

Још је и Момир упозоравао на банане

Боље и Ђукановићу да страда због „великосрпске хегемоније“, него због банана. Успут, причу о увозу енормних количина банана у Црну Гору први је отворио током председничке кампање у јесен 1997. године Момир Булатовић. Стварање „банана републике“ не траје од јуче, има то своју историју.

Углавном, након Цетиња и Ђукановићеве улоге у покушају организоване дестабилизације унутрашње политичке сцене, не поставља се више питање шта ће Мило урадити, већ шта ће црногорска власт урадити са председником државе.

Са једне стране, толерисати Ђукановића значи остављати му простор да нешто слично у другачијим околностима и са другачијим циљевима опет покуша. Уколико му се отвори простор, а то му је једини начин да одржи пољуљани рејтинг и „пребаци“ фокус јавности са „банана“ на идентитетска питања, сасвим је логично да ће га искористити. Дакле, Мило Ђукановић постаје чинилац рушења земље на чијем је челу. Цехови који пристижу током и после рушења долазе на наплату извршној власти, подразумева се.

Са друге стране, након оптужби да је припреман државни удар, макар оне изговорене и на конференцији за штампу, владајућа већина једноставно мора некако реаговати. Ако жели да је грађани схвате за озбиљно.

Шта ће урадити власт

Ово је толико крупна оптужба да се не може преко ње прећи, још је теже заборавити. После ње више ништа није исто. Отварање питања одговорности Мила Ђукановића сада је, после свега виђеног и планираног, истовремено и мера којом се стабилизују институције и начин да се предупреде даље ескалације и сукобљавања. Са Ђукановићем као активним политичким играчем Црна Гора (п)остаје „заробљена држава“.

Литије су најавиле крај Ђукановићеве политике. Расплет на изборима најавио је крај дотадашњег начина владања, деприватизацију институција и свеобухватну демонополизацију у процесима одлучивања.

Догађаји на Цетињу и око њега најавили су крај Мила Ђукановића. Добио је ништа, што у конкретном случају значи да више нема борби и битака за неку политику или привилегије, већ за голу слободу. Своју слободу, а не слободу Црне Горе! Слободу у Црној Гори или ван ње!

Са ужасно лошим прорачунима, без критичне масе, без медијских манипулација, без контроле над структурама и службама, без међународне, па чак ни оне ограничене регионалне подршке, другачије се по њега није ни могло завршити.