- Sputnik Србија, 1920, 26.08.2021
ДРУШТВО
Друштвене теме, занимљиве приче, репортаже, догађаји, фестивали и културна дешавања из Србије, и остатка света

„Кад сте последњи пут појели неког“: Невероватна искуства српског пустолова – срео чак и људождере

© Фото : Спутњику уступио Зоран ЗлатићЗоран Златић са сином Владимиром Зороом и људождерима.
Зоран Златић са сином Владимиром Зороом и људождерима. - Sputnik Србија, 1920, 12.09.2021
Пратите нас
Зоран Златић, 69-годишњи Београђанин, током свог живота је обишао више од 100 земаља на пет континената. Боравио је у племену људождера у Папуи Новој Гвинеји, ронио с ајкулама, ишао у потрагу за пиратским благом на Костарики и за длаку избегао брак с 13-годишњоим принцезом јужноамеричког племена Јаномами. А то је само делић узбудљивих пустоловина.
Као авантуриста и аматерски ентомолог, Зоран је доживео ситуације и сведочио сценама које углавном могу да се виде само у филмовима. С мачетом за појасом, пробијао се кроз џунгле и прашуме, у којима је скупљао лептире и бубе. Упознавао је нама потпуно непознате културе, народе којима су чак и удице за пецање стране и враћао се са јединственим сувенирима, попут лука и стрела, дуваљке са стрелицама и свирепе племенске справе за вађење очију.

Узбудљиви живот српског авантуристе

У потрагу за племеном људождера Дани у Папуу Нову Гвинеју чак је повео сина, Владимира Зороа Златића, коме је име дао по чувеном фиктивном јунаку. Пре поласка, морали су да потпишу да нико не одговара за њихове животе. Кренули су само с водичем из племенског села, да би били колико-толико безбедни, иако потпуна сигурност у експедицијама не постоји.
Били су у сред џунгле, у земљи у којој, како Зоран каже, ни у великим градовима скоро нигде нема полиције ни војске.
„Разговарао сам с поглавицом који има криве ноге и питао га кад су задњи пут појели некога. Он ми је тада рекао да су пре око годину и по дана појели једну жену која је дошла џипом до њих и деци бацала чоколадице. Деца су се тукла, крв пуштала једно другоме, да би дошла до тих чоколадица. Наравно, то је било у селу. Људи који су ту били нису то прихватили као забаву, већ као да она дивљацима баца чоколадице“, препричава Зоран за „Спутњик“.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ЗлатићЗоран Златић враћао се кући са јединственим сувенирима, попут лука и стрела, дуваљке са стрелицама и свирепе племенске справе за вађење очију.
Зоран Златић враћао се кући са јединственим сувенирима, попут лука и стрела, дуваљке са стрелицама и свирепе племенске справе за вађење очију. - Sputnik Србија, 1920, 08.09.2021
Зоран Златић враћао се кући са јединственим сувенирима, попут лука и стрела, дуваљке са стрелицама и свирепе племенске справе за вађење очију.
То није било једино племе које је посетио. Након 15 година покушавања, успео је да нађе начин да се домогне племена Јаномами из Јужне Америке. Мало је фалило да међу њима и остане. Племенска принцеза одабрала је да баш с њим проведе ноћ и на тај начин га веже за свој народ.
Обичаји су налагали да мора да претрпи ударац дрвеном тољагом по глави како би доказао да би био достојан ловац и муж. Зорану се, наравно, ништа од тога није допало, нити је желео да остане, поготово када је сазнао да принцеза има само 13 година.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ЗлатићЗоран је уз помоћ своје довитљивости и мачете успео да се извуче из племена Јаномамис.
Зоран је уз помоћ своје довитљивости и мачете успео да се извуче из племена Јаномамис. - Sputnik Србија, 1920, 08.09.2021
Зоран је уз помоћ своје довитљивости и мачете успео да се извуче из племена Јаномамис.
Окружен староседеоцима који ишчекују његов пристанак, приметио је да принцезина мајка не скида поглед с његове мачете. Досетио се како да се извуче. Затражио је пажњу и исукао сечиво:
„Из све снаге замахнем мачетом и одсечем дрво. Они сви импресионирани мачетом. Онда сам нашао једно место на земљи које је било влажно и показао да мачета може да служи и као оружје и као оруђе за копање, сађење. Ја узмем мачету, држим је у руци и кажем шаману да ћу да је поклоним принцези, да не мора да дође код мене у хамак (смештај). Имао сам запасану и футролу, па је и то хтела. Ја дам футролу жени, они се разишли. Крај приче“.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ЗлатићСве што је имао, Зоран је потрошио на путовања. Сада живи уз помоћ пензије, али и даље планира нове авантуре.
Све што је имао, Зоран је потрошио на путовања. Сада живи уз помоћ пензије, али и даље планира нове авантуре.  - Sputnik Србија, 1920, 08.09.2021
Све што је имао, Зоран је потрошио на путовања. Сада живи уз помоћ пензије, али и даље планира нове авантуре.

Острво Кокос, ајкуле и пиратско благо

Једном приликом из Монтреала је пошао за Лондон. У авиону је у часопису прочитао причу о острву Кокос, на Костарики, познатом по томе што је било „банка“ свих пирата 18. и 19. века. Заинтересовао се за то да ли је на острву заиста закопано, како се верује, седам ковчега с благом, вредним од три до пет милијарди долара. Тамо је провео више од три месеца, у три експедиције.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ЗлатићЗоран је упознао нама непознате народе, којима су чак и удице за пецање стране.
Зоран је упознао нама непознате народе, којима су чак и удице за пецање стране. - Sputnik Србија, 1920, 08.09.2021
Зоран је упознао нама непознате народе, којима су чак и удице за пецање стране.
Првог дана Зоран и његова екипа трагача „напали“ су острво са 25 детектора метала. Пошто је злато тешко, веровали су да је закопано на плажи или ободима џунгле. После само пола сата потраге, детектор је почео да „вришти“. У песку су пронашли 32 металне полуге.
„Љубомир Перуновић, као познавалац метала, извукао је ‘ножекању’, загребао и погледао ту на песку шта смо нашли. Био је то калуп за прављење ђулади. Кад је то видео, погледао је велике полуге и рекао да смо пронашли олово, а не сребро. То је закључио и бацио све назад“, прича нам Зоран.
О тим полугама није било речи све до пре око 10 година, када је Зорану пријатељ јавио да је у књигама открио нешто што је могло да промени исход њихове потраге.
„Пронашао је да су пирати били паметни људи, нису били будале. Они би ископали рупу дубине до пет метара и ту спустили сандук с благом. То би онда затрпали до метар и по висине и ту ставили неко ђубре од метала, као оно што смо ми нашли, да би обесхрабрили оне који траже благо. Благо је дефинитивно било испод. Решен сам да пронађем то благо и то ћу учинити“, одлучан је Зоран.
© Фото : Спутњику уступио Зоран ЗлатићПланирање путовања рекама Венецуеле до племена Јаномамис.
Планирање путовања рекама Венецуеле до племена Јаномамис. - Sputnik Србија, 1920, 08.09.2021
Планирање путовања рекама Венецуеле до племена Јаномамис.
Зоран је више пута у животу ронио с ајкулама. Једном је то учинио управо док је боравио на острву Кокос:
„Два рониоца и ја тражили смо потопљену галију недалеко од обале Кокосовог острва. Били смо на великој дубини, нестално нам је ваздуха, па смо морали да изађемо напоље. При изласку с неких 150 стопа, одједанпут се смрачило. Била је то река ајкула у три реда. Играли смо игру прстима ко ће да иде први. Нажалост, ја сам био први који је требало да прође кроз ајкуле. Осећао сам како се знојим испод пет милиметара одела. Дошли смо до ајкула, они су ме држали за пераја, да бисмо изгледали што веће и опасније. Ајкуле нас нису ‘фермале’ ни за суву шљиву. Једноставно смо стигли до њих, ја сам голим рукама гурао ајкуле не бисмо ли некако прошли између чекићара. Оне уопште нису реаговале. Ни најмањи потез, немир, могућност да ће нас појести или напасти нису показале“.
Све што је имао, Зоран је потрошио на путовања. Сада живи уз помоћ пензије, али и даље планира нове авантуре. Не би прихватио, како каже, ни милион долара у замену за сећање на било коју своју експедицију.
© Sputnik / Стефан ЂурићЗоран не би прихватио ни милион долара у замену за сећање на било коју своју експедицију.
Зоран не би прихватио ни милион долара у замену за сећање на било коју своју експедицију. - Sputnik Србија, 1920, 08.09.2021
Зоран не би прихватио ни милион долара у замену за сећање на било коју своју експедицију.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала