„Хавански синдром“ први пут у Србији — од чега то мистериозно „оболевају“ америчке дипломате

Први случај оперативца ЦИА „зараженог“ у Србији такозваним „хаванским синдромом“ за нас не значи много, каже за Спутњик професор Факултета за међународну политику и безбедност Универзитета „Унион Никола Тесла“ др Слободан Анђелковић.

Према писању „Волстрит џурнала“, обавештајац ЦИА евакуисан је из Србије због „хаванског синдрома“. У тексту се наводи да је ЦИА протеклих недеља евакуисала обавештајца који је служио у Србији и који је претрпео озбиљне повреде настале због неуролошких напада, познатих као „хавански синдром“.

Оперативац ЦИА нападнут ван Србије

„Оно што је за нас овде готово извесно јесте да је тај амерички службеник — дипломата или већ како се наводи у овој вести — обавештајац, готово сигурно заражен, односно нападнут на неком другом месту. Готово сигурно то није било на територији наше земље“, сматра Анђелковић.

Око две стотине америчких званичника и чланова њихових породица разболело се од такозваног „хаванског синдрома“, мистериозне болести чији су симптоми мигрене, мучнина, поремећај памћења и вртоглавица.

Званичници из америчке амбасаде су први пут пријавили случај 2016. године на Куби, а „хавански синдром“ је у последњих пет година погодио америчко дипломатско особље широм света. Инциденти су пријављени у Индији, Вијетнаму, Немачкој, а последња „епидемија“ овог синдрома избила је у Бечу у јулу ове године, кад је пријављено више од 20 случајева.

У извештају Владе САД објављеном прошле године, наводи се да је „усмерена“ радио-фреквенција најпоузданије објашњење за мистериозне симптоме које имају дипломате стациониране у америчким амбасадама у Хавани и другде.

„Хавански синдром“ ће обележити односе великих сила

Чињеница да се „Хавански синдром“ нашао међу приоритетима америчког државног секретара Ентонија Блинкена, према мишљењу Анђелковића, значи да је он добио један политички фокус и вероватно ће се на томе инсистирати све више у међународним односима на највишим нивоима.

„Проблем код ’хаванског синдрома‘, колико ја тренутно видим, јесте да без тог оружја, односно уређаја којим су ти таласи емитовани или без изјаве или сведочења неких који су непосредно ангажовани извршиоци, цео овај случај је под неким окриљем мистерије. То, наравно, увек оставља простор за спекулације и међусобне оптужбе које видимо не јењавају и верујем да ће то обележити односе између светских сила и у будућем периоду“, истиче наш саговорник.

Између теорија завере и паравана за оптужбе

На питање колико цела прича о „хаванском синдрому“ подсећа на теорије завере, Анђелковић одговара да људи праве две грешке кад је реч о тзв. теоријама завера. Прва је кад све проблеме које не могу да разреше потпишу под „теорије завере“, а друга је кад мисле да нигде нема завере.

Да би завера постојала као таква, мора да постоји одређена завереничка група која никад не сме да буде велика или сувише бројна, зато што уколико имате велики број људи који су укључени у завереничку тајну, онда постоји могућност одлива таквих информација и то се не може сачувати, објашњава Анђелковић.

Он додаје да у овом случају не би могао даље да спекулише и нагађа, али истиче да се свакако развијају савремене технологије које могу да се користе на различите начине и то је апсолутна истина.

„Сад, колико се такве технологије користе у оваквим облицима борбе једног асиметричног ратовања између великих сила, то заиста оставља простора за различите ставове. Ја заиста даље не бих у то улазио, али свакако да ћемо у неком будућем периоду надам се доћи до неких информација. Није први пут да се оптужују велике силе за неке сличне инциденте, само ћемо видети да ли ћемо на крају имати неки опипљив доказ и да ли ће то имати неки свој епилог, или ће остати на нивоу међусобних оптужби“, закључио је Анђелковић.