Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Како Србија да се постави: Сада је јасно да ЕУ више никоме не гарантује чланство

© Sputnik / Владимир Астапкович / Уђи у фото-галеријуЗастава ЕУ испред представништва Европске уније у Москви
Застава ЕУ испред представништва Европске уније у Москви - Sputnik Србија, 1920, 29.09.2021
Пратите насTelegramOdyssey
Шест балканских земаља којима је обећано место у Европској унији више не могу да рачунају на то обећање, јер Унија такве гаранције више не може да пружи, преносе британски медији. Питање је — како Србија да се постави када је јасно да ЕУ више никоме не гарантује чланство и какав план за Западни Балкан уопште има Брисел?
Наиме, иако је планирано да се у декларацији на самиту ЕУ и лидера Балкана, који треба да се одржи 6. октобра, понови да „Унија даје недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана“, до тога по свој прилици неће доћи јер, према наводима „Ројтерса“, досадашњи разговори овим поводом унутар блока нису резултирали договором.
Потпредседница Центра за спољну политику Сузана Грубјешић каже да се још од уласка Хрватске у ЕУ знало да ће процес пријема Западног Балкана бити дугачак, па у том смислу ово откривање садржаја декларације, која би требало да буде донета на самиту 6. октобра, показује само да постоји несагласје међу чланицама када је реч о будућем проширењу.

Како Србија да се постави

„Мислим да је страх и отпор према проширењу ЕУ ирационалан, јер ће Европа заиста бити уједињена онда када у чланство прими Западни Балкан. Остаје да се види како ће убудуће тећи овај процес приступања, али мислим да свако задржавање Западног Балкана наноси штету не само земљама тог региона, већ и самој ЕУ. Управо је та ’крени-стани‘ политика ЕУ отворила простор за Кину, Русију, Турску, а када је о косовском питању реч, показало се и да после десет година дијалога ЕУ уопште нема стратегију за решавање тог питања. Дијалог је запао у ћорсокак и ако желе да остану посредник у дијалогу, морају да нађу неки нови приступ који би почео да даје резултате“, оцењује наша саговорница.
Када је о Србији реч, она сматра да ми треба да наставимо са реформама.

„Оне подразумевају управо европеизацију, трансформацију и економску конвергенцију са Европском унијом, а такав приступ би требало да заузму и друге земље. Дакле, било приступања у скорије време или не, процес реформи свакако треба да се настави, јер се реформе превасходно тичу наших грађана и државе“, сматра Сузана Грубјешић.

На питање има ли ЕУ икакав план за Западни Балкан, Грубјешићева каже да мисли да плана нема, а да је он неопходан.
„Немогуће да ЕУ мисли да ће постати глобални играч и да ће имати неку значајну улогу у, рецимо, Индо-Пацифику, а да нема план и стратегију за своје непосредно окружење. Дакле, потребна је стратегија за Западни Балкан, са јасном мапом пута за пријем сваке од земаља или региона у целини“, објашњава наша саговорница.

Задојеност идеологијом проширења

Према речима професора Факултета политичких наука Слободана Самарџића, то да се ЕУ више не може ширити је чињеница стара бар десетак година, још откако су упали у велику финансијску кризу која се одразила и на дисфункцију институција, али и на касније кризе које су долазиле, а које нису могле бити решене, попут мигрантске кризе или ударца који је Унији нанео „Брегзит“.
„Европска унија се јако раздрмала, односи унутар држава-чланица постали су хијерархијски, а знамо и читаву причу о Грчкој, Португалији, Шпанији, Кипру, Ирској, Италији и тако даље, па је постало потпуно јасно да је запала у један унутрашњи колоплет који јој уопште не допушта да размишља о проширењу. Део приче о проблему лежи и у томе што се Унија разгранала на велики број чланица, па није могла на стари начин, са старим институцијама да води ефикасну политику. Наиме, у тим институцијама је владао тај дух консензуса, а што је више чланица које треба да га постигну, то је мања могућност да се он успостави и да се донесу битне одлуке за развој Уније“, указује Самарџић.
Чудно је, како додаје, то што је у нашој земљи мало људи то и увидело. Како наводи, код нас се људи углавном баве идеологијом проширења, чекајући тренутак да Србија уђе у ЕУ и не размишљајући о томе да ту постоје структурне препреке, пре свега код саме Уније, па се онда прича преноси на проблем да Србија не испуњава услове.
„То да Србија не испуњава услове је тачно, Србија нема системске карактеристике, ни економске, ни политичке, ни правне карактеристике, оне су све горе у последњих десет година када је реч о тим класичним критеријумима. Али то сада није примарно, јер је ситуација таква да и када би нека земља на овом простору испуњавала све услове, њу Унија не би могла да прими из својих унутрашњих разлога. Е сад, то што је реторика председника Уније другачија, то је потпуно други феномен. Реторика је, наиме, остала иста као пре 18 година, када је Солунска агенда начелно отворила врата за пријем држава са овог подручја, па по тој старој причи ради тај комесар за проширење, раде те институције, расправљају о томе и дају тај годишњи извештај, па све делује као да су они спремни да приме те државе, а заправо имају своје проблеме због којих не могу да се отворе, нити да приме никог новог“, указује професор.
Та позитивна реторика која обећава пријем, сматра наш саговорник, има другу функцију, у смислу да иако у ЕУ знају да ниједна држава неће бити примљена, јако им је важна контрола политичких и културних елита у тим државама, а пре свега у Србији као највећој, па се користи празно обећање преко којег се може манипулисати јавношћу.
Самарџић подсећа да је и Вучић помињао могућност да ЕУ тражи признање Косова за чланство.
„Међутим, они не могу да приме никога, па ни Србију, чак и да дамо Косово. Иако има политичара који повремено искоче, попут Макрона који је рекао да нема проширења и да треба направити диференцирану Унију, у тим главним телима у којима се одлучује, постоји и даље чврст став да такозвани Западни Балкан треба да уђе у ЕУ, да је ту негде, али да то зависи од земаља тог простора. Та реторика ће бити јако дуго присутна, све док они могу помоћу ње да држе те елите под контролом, али је та прича са приступним преговорима, кластерима и тако даље ту само да се њоме купује време, док се нешто не учини и можда другачије та ствар покрене“, уверен је Самарџић.

Направити нови договор са ЕУ

Професор Самарџић верује да је тешко пробити блокаду званичне приче да је пут у ЕУ пут без алтернативе, јер смо, како наводи, као друштво, а пре свега наша политичка и културна елита, потпуно инфицирани том европском идеологијом, без обзира на то шта се догађало у стварности.
„Али, ако имате да је 2003. године извесност приступа Унији била већа него данас, онда би сваком требало да буде јасно да је то била странпутица. А алтернатива је, у суштини, врло једноставна — са Унијом треба одржати најуже могуће односе, али овај модел који је прављен тако да за десет година дâ резултат у виду пуноправног чланства, он једноставно не ради. И ту причу треба отворити са Бриселом, рећи да нам то не одговара јер тај модел који диктира Споразум о стабилизацији и придруживању не даје резултате. Треба рећи да економски лоше стојимо, да смо јако везани за њих и да немамо маневарски простор, да они траже да нашу спољну трговину усагласимо са њиховим законима, а нећемо никад бити примљени... Па хајде да направимо један период од десет, двадесет година друге врсте односа, али да то не буде неко обавезивање. И ту мало, народски речено, треба мућнути главом и скупити мало храбрости и рећи: ’У име наших добрих односа и у име просперитета Србије са ЕУ, треба направити неки модел модерног партнерства, једне серије споразума са ЕУ из области које могу да функционишу’ и тако наставити посао“, сматра Слободан Самарџић.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала