Перверзна игра моћи — подмићивање, лобирање, медијска пропагандна индустрија /видео/

За многе од „либерала“ који априори одбацују религију и виде је као нешто што је нужно везано са ретроградним, заосталим и предмодерним идејама и традицијама, не би било лоше да нешто и прочитају и сазнају, каже Давор Џалто, један од најзначајнијих савремених православних мислилаца и професор религије и демократије на Универзитету у Стокхолму.

Та прича замагљује и чини невидљивим утицај религије на Западу управо на креирање оног што зовемо либерализам, либерално друштво и либерална демократија. Либерализам, који је конзервативна идеологија, готово је незамислив без протестантског амбијента и протестантских корена, оцењује наш саговорник.

„Либерална“ критика православља — прича људи који не знају ништа

„Толико је шумова који се производе у јавној сфери који настају тако што неки људи причају о стварима о којима ништа, или скоро ништа не знају. Кад се то поједностави и сведе на једну апстрактну паролу, онда се чини да је либерализам по дефиницији супер и прогресиван, а религија везана са конзервативизмом, а то није тако. Прича је много компликованија, поготово у православном контексту“, истиче Џалто.

За њега je један од мотива за писање књиге „Анархизам и царство небеско“ (која је промовисана током његовог боравка у Београду) „демистификација многих од тих наратива који функционишу не само у јавној сфери, већ и у академској литератури“.

„Православна традиција је толико компликована и богата идејама с којима можете везати анархистичке које се појављују у модерни. Неки рани наговештаји тих идеја могу се наћи и у раној хришћанској традицији. То што су одређене идеје које су склоне да толеришу вертикалну структуру моћи и опресивне идеологије биле доминантне, то је једна ствар и њу, наравно, треба критиковати, али по томе православље није специфично.“

Апсурдне економске теорије — врхунац научне мисли

Према његовим речима, реч је о „болести идеолошких конструкција моћи“, где ако нема религиозних наратива, биће неки други, секуларизовани религијски наративи који ће се користити да би се оправдале структуре моћи.

„И то је оно што се десило са хришћанством у римској империји, секуларним религијским наративима у либерализму, кад је буржоаско друштво успостављено, левичарским марксистичким идејама у СССР-у итд. И данас се неке апсурдне економске теорије промовишу као врхунац научне мисли, а да није реч ни о чему другом него о идеологији која је у служби одбране и афирмације корпоративних интереса“, наглашава наш саговорник.

Неолиберални концепт корпорација — перверзна игра моћи

Џалто који је током боравка у Београду учествовао на трибини о Достојевском, упоредио је Великог инквизитора са неолибералним менаџером. Према његовим речима, у Великом инквизитору може се видети персонификацијa сваког ауторитарног поретка моћи, ауторитарне фигуре која је на врху пирамиде моћи, било да је реч о политичком, црквеном или неком другом контексту.

У једном много комплекснијем смислу Велики инквизитор представља пројекцију моћи која је потребна некој заједници или друштву да на њу пребаци одговорност за своју слободу.

„Ако то пребацимо у данашњи контекст, видимо да је ту много мање посла, мада има и тога, са ауторитарним структурама где имате једну личност на врху пирамиде моћи, што је класичан модел ауторитарног система или диктатуре, а много више кроз тај неолиберални концепт корпорације чија моћ је мање видљива и које и те како формирају тај смисао. И имају задатак да кроз моћну пропагандну индустрију креирају жеље и питања и да онда нуде одговоре на питања која су сами задали. И то је једна много перверзнија игра моћи у коју данас упада највећи део популације на свету“, истиче Џалто.

Пласирање корпорацијских интереса — подмићивање, лобирање, пропаганда

Према његовим речима, веома често се дешава да су многе корпорације и појединачно, поготово у конгломератима, далеко моћнији од појединих држава. Самим тим се дешава да су државне структуре моћи или неко ко је условљен да делује онако како указују интереси центара моћи изван државе, а веома често су и доведени да би спроводили интересе тих корпорација.

„Често смо сведоци тога јер постоје многи путеви како корпорације могу пласирати своје интересе. Медијска пропагандна индустрија је један пут, лобирање унутар државних институција је други, подмићивање високих државних функционера је трећи итд. То су изазови са којима се суочавају практично све земље, без обзира да ли су више или мање демократичне.“

Тешко је данас наћи примере неких потпуно функционалних демократија које би испуњавале идеале или задата очекивања од демократских система, додаје он. Многе од демократских тековина које су успостављене данас се урушавају, између осталог и под корпоративним притиском, али то није једина ствар.

Зашто су цркве лоше у политичким играма

Говорећи о кризи у Црној Гори током устоличења митрополита Јоаникија, Џалто који каже да је познат као критичар Цркве, сматра да је у тој ситуацији црквено руководство деловало колико је могуће смислено и помирљиво, с обзиром да су неки неопрезни потези могли да доведу до веће ескалације и трагичнијих последица.

Према његовим речима, Ђукановићево инсистирање на формирању такозване Црногорске православне цркве није толико необично. У низу земаља где постоји проблем са друштвеном кохезијом или фундирања идентитета државног, националног или етничког, религија је један од логичних путева како да се дође до неког степена кохезивности и да се утемељи идентитет неке државе која је скоријег датума или у којој постоје разне тензије које треба превазићи.

„Сличне процесе ми можемо видети у Македонији, Украјини, а наравно, они нису непознати ни на западу, у католичко-протестантском свету, само што се то тамо дешавало мало раније“, каже Џалто.

Он сматра да се цркве углавном лоше сналазе у политичким играма, јер су то игре неравноправних партнера. Често се превиђа и од стране црквених структура и верника да је држава та која има монопол силе и да је у далеко повољнијој позицији да диктира услове дијалога или сарадње.