Најмоћнији свих времена: Прва психолошка анализа владара који је потпуно променио Србију /Видео/

Цара Душана видимо само као баналну силу, а променио је Србију пратећи византијски узор и направио револуцију у положају жене у породици, није добио право место у националном миту, каже за Спутњик психијатар Александар Мисојчић, аутор психобиографије цара Душана Силног, суверена који је владао највећом територијом коју је Србија икада имала.

„ГРАД - Психобиографија цара Душана“, ово је наслов књиге породичног терапеута којој се бавио анализом генограма Немањића. Породични мит открио је одакле је снагу црпео по многима најмоћнији Србин свих времена - Душан Силни.

Душан Силни без заслуженог места у српском миту

Користећи историјске изворе, аутор је сагледао три генерације Немањића, како се то ради у породичној психотерапији. Анализирао је једног од најмоћнијих и најсуровијих владара Средњег века, Милутина Немањића, његовог сина Стефана Дечанског и унука Душана Силног.

Мисојчић објашњава колико је сукоб Милутина и Стефана оставио трага на Душана у најранијем детињству, одредио га као будућег моћног владара. „ГРАД“ је заправо Константинопољ, место у коме је цар Душан одрастао у избегличкој породици, након што је деда из Србије протерао породицу Стефана Дечанског.

„Хипотезирајући, дошао сам до мог доживљаја да је заправо деда Милутин био лик са којим се Душан много више идентификовао, него са оцем. Тај сукоб оца и деде је у великој мери обележио Душаново рано детињство и чини се рано га приближио идеји суровости. Тај доживљај да је породично директно помешано са династичким, владарским, да нису само породица, него много више од тога, била је свест коју је Душан рано имао. Чини се да је растао у најбољи изданак те породице, као да је гајен тако да памти, а не греши“, каже Мисојчић.

Растао као избеглица – фасциниран Цариградом

Он се посебно бавио чињеницом да је цар Душан растао као избеглица, јер одрастање у миграционој породици носи посебне карактеристике, због разлике између породичне и социјалне културе, требао је да балансира, да задржи идентитет, а истовремено да се уклопи у нову средину. Истовремено, мали Душан био је фасциниран Цариградом.

„Тај град је сигурно био дубоко уткан у дечакове фантазије. Можемо само да замислимо како је Константинопољ у том моменту изгледао, он је био главни град света у том тренутку, можемо да замислимо и како је Милутинова Србија тада изгледала, то је контраст, и судбина великих да буду протерани тамо где су многи желели да буду. Све што је сијало на разне начине је привлачило Душана, али није било његово. Те ране дечје фантазије између осталог биле су разлог његове велике фасцинације византијским узором који је заиста пратио током своје владавине“.

Због односа деде према оцу, идеја кајања, када лако поверујеш, па се превариш, рано се уткала у њега. Душан није лако веровао, али је веровао Јелени, жени коју је одабрао, на начин на који је бирао своје војнике. Одабрао и није погрешио, као што и са војницима није грешио.

Константинопољ у време Византије, цар Душан био је њиме фасциниран, Град му је вероватно био и циљ

© Wikipedia / Јавно власништво

Пресудан утицај Јелене

Била је то бугарска принцеза, једна од најобразованијих жена свог времена, достојанствена, помало претенциозна, исто као и Душан, само на њен начин. Политички мудра и речита, Јелена је водила Душанове битке, па чак и под оклопом на бојном пољу, да би остварила амбицију и полако утицала на то да се њена реч врло јасно и гласно чује на српском двору.

„Погледајте чувени сусрет Душана и Кантакузина, тензија између њих двојице, да ли ће заједно или један против другог. Ту су била три престолонаследника, два цара и патријарх и замислите, Јелена прва узима реч. То је фасцинантно, породични терапеут ту одмах препозна улогу жене у породичном систему. Она је била равноправни члан Млетачке републике, као и Душан, и то нешто говори. Има једно писмо где папа каже, ако хоћеш нешто код Срба да испослујеш, мораш да дођеш и до цара и до царице. То говори да је она и те како имала утицај на Душана, односно на политичке прилике у то време“, објашњава Мисојчић.

Он додаје да се у породичној терапији истражују слабости и снаге неког пара, њихова снага био је исти културолошки миље, династије су живеле слично, али и крв, Душана је родила Бугарка, а Јелени је по мајци баба била Српкиња.

„Верујем да се код њих десило нешто супротно од онога што се дешава данас. Они су изградили добар партнерски однос из кога се родила емоционалност. У данашње време повуку нас емоције, афективитет, страст, тек када уђемо у однос уочимо одређене разлике које су некад и непремостиве. Јелена је морала бити стрпљива са Душаном, њен утицај је полако растао, докле год је била на политичкој сцени имала је све већи утицај“.

Царица Јелена имала је невероватан утицај на мужа, а пратила га је и под оклопом на бојном пољу

© Wikipedia / Јавно власништво/PD-US

Византија као велики узор

Александар Мисојчић истиче важност чињенице да је цар Душан у реформама следио византијски узор, то повезује са раном фасцинацијом Византијом и Градом, али додаје да је имао амбивалентан однос према ауторитетима, дивио им се, али их није претерано поштовао.

Амбивалентан однос, сматра, и ми данас имамо према једној од највећих личности националне историје. Он каже да је данашњи мит о Душану померен, да српски цар нема место које заслужује.

„Да ли наша деца иду у цркву Светог Марка да виде где су мошти једног од пет царева које је Европа имала у то време? Како се нама као народу десило да неки други владари, не кажем незаслужено, заузму национални мит? Замишљање Душана данас кроз баналну силу и територију врло је поједностављено. Немањићи, да би владали, прво су морали да победе своје, каже аутор психобиографије.

Он подсећа да је једини који није победио да би добио круну, већ је наследио, био његов син Урош, симболично, његов лак долазак на власт био је и крај династије.

Породични мит открио је одакле је снагу црпео по многима најмоћнији Србин свих времена - Душан Силни

© Sputnik / Дејан Симић