„Није ми се мешао у посао, пустио ме да се сам сналазим“: Горан Марковић о оцу Радету

© Фото : БДП уступио СпутњикуРаде Марковић
Раде Марковић - Sputnik Србија, 1920, 14.10.2021
Пратите насTelegramOdyssey
Није ми се мешао у посао, ништа ми није сугерисао и то је најбоље што је могао да уради. Свет је пун деце великих уметника који ништа нису урадили. Раде је мене пустио низ воду да се сам сналазим у животу. И то је можда највећа услуга коју ми је учинио, каже о свом оцу Радету Марковићу редитељ Горан Марковић.
Изложба о доајену југословенског и српског глумишта Радету Марковићу, поводом стогодишњице од рођења, отворена је у његовој кући – Београдском драмском позоришту. Овај театар већ годинама сценом названом по својим великанима Оливери и Радету Марковићу, чува сећање на глумце чији је рад један од темеља ове куће. Изложбом фотографија која на јединствен начин прати позоришни живот глумца импресивне биографије обележава се стогодишњица рођења Радета Марковића.
Уметник који је радом и талентом завредио да се назове једним од највећих и најпостојанијих имена српском глумишта у периоду од Другог светског рата до новог миленијума, на филму је одиграо 81 улогу, а на позоришним сценама преко две стотине улога.
© Фото : БДП уступио СпутњикуРаде Марковић у главној улози у представи „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ Бранка Ћопића, 1968. година.
Раде Марковић у главној улози у представи „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ Бранка Ћопића, 1968. година. - Sputnik Србија, 1920, 14.10.2021
Раде Марковић у главној улози у представи „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ Бранка Ћопића, 1968. година.
Професор Академије уметности у Новом Саду на којој је извео четири класе, Раде је током пет деценија рада стекао неподељена признања критике, публике и колега пре свега због дубоке оданости и посвећености позиву, али и због непрестаног трагања за новим глумачким изазовом, којим је настојао да помери стандарде у глуми. Отуда и не чуди што је, по речима колега и пријатеља, до последњег тренутка припремао улоге, учио текстове, играо разнородан репертоар на позоришним сценама Београда.
„Београдско драмско позориште лепо негује успомену на мог оца, врло пажљиво то раде“, каже редитељ Горан Марковић за Спутњик уочи отварања изложбе посвећене стогодишњици рођења Радета Марковића.

Раде је градио Београдско драмско, чак и физички

„Мој отац је један од оснивача тог позоришта. После Другог светског рата то је било једно позориште на крају града на које нико није озбиљно рачунао. А оно је после израсло у један веома значајан театар. Мој отац и једна група млађих глумаца заправо је све време градила то позориште, чак и физички. Садили су и дрвеће око позоришта. То место је било предвиђено за дом културе на крају града, а израсло је у најзначајнији театар педесетих и шездесетих година у Београду“, подсећа Горан Марковић, додајући да управо из тих разлога Раде Марковић и Београдско драмско чине јединствену целину и заправо су неодвојиви.
Као дете глумаца које је одрастало у том позоришту, Горан је био и сведок настајања неких од изложених фотографија.
© Фото : БДП уступио СпутњикуРаде Марковић у представи „Мачка на усијаном лименом крову“ Тенесија Вилијамса из 1955. године.
Раде Марковић у представи „Мачка на усијаном лименом крову“ Тенесија Вилијамса из 1955. године. - Sputnik Србија, 1920, 14.10.2021
Раде Марковић у представи „Мачка на усијаном лименом крову“ Тенесија Вилијамса из 1955. године.
„Ја сам практично рођен у том позоришту и знам од самих почетака како је то изгледало. Врло је интересантно да је од тог једног скрајнутог потпуно небитног места оно постало тако значајно. Али у једном тренутку је БДП имало своју кризу када је крајем педесетих, почетком шездесетих година скинута с репертоара изванредна представа „Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета. И то је позориште коштало доста, глумци су га напустили, а представа је премештена у Атеље 212. Прво је одиграна премијера у сликарском атељеу Миће Поповића, а онда је представа премештена у Атеље 212. И тако је настало једно друго позориште - Атеље 212. То је било време када су театри били значајне институције и сви догађаји који су били везани за репертоар и за то на који начин људи играју, су били важни за културу наше земље“, сећа се Горан Марковић уз констатацију да су били много важнији него сада.

Бата, Ђуза, Раде, Зоран… играли су другачије

На питање која су његова лична сећања на оца и како из перспективе уметника сагледава место Радета Марковића у историји српског глумишта, Марковић одговара да је у првом реду то посебан стил глуме, различит од осталих и због тога популаран.
„Око Београдског драмског су били окупљени људи који су играли модерно за то време. У другим позориштима као што је Народно или Југословенско драмско, гајена је једна прилично класична глума која је на неки начин била старомодна. Али ови који нису били обавезни да иког имитирају или подражавају, играли су другачије. Играли су модерно, играли су филмски на неки начин. И прави филмски глумци су заправо одатле и изашли. Као дете се сећам Бате Живојиновића који је своју прву и једину позоришну улогу играо у „Коренима“ у БДП. Прве кораке су ту начинили и Љуба Тадић и Ђуза Стојиљковић, Зоран Радмиловић… Људи који су умногоме формирали укус, у том су позоришту глумачки наступали као млади. Београдско драмско је заиста гајило један стил глуме који се разликовао од осталих и по томе је Раде био веома значајан и на неки начин због тога је био и популаран.
© ФотоОливера и Раде Марковић као Нина Лидс и Едмунд Дарел у представи Јуџина О'Нила „Чудна међуигра“ из 1959. године.
Оливера и Раде Марковић као Нина Лидс и Едмунд Дарел у представи Јуџина О'Нила „Чудна међуигра“ из 1959. године. - Sputnik Србија, 1920, 14.10.2021
Оливера и Раде Марковић као Нина Лидс и Едмунд Дарел у представи Јуџина О'Нила „Чудна међуигра“ из 1959. године.

Памти и оно чему га је отац подучио када је о уметности реч

„Свет је пун деце великих уметника који ништа нису урадили. Мене је мој отац пустио низ воду и ја сам се сам сналазио у животу. И то је можда највећа услуга коју ми је учинио. Није хтео уопште да се меша у мој посао, није чак ни гледао моје филмове до саме премијере. На неки начин био је мало и суздржан, није хтео ни да хвали, сматрао је да је и то погрешно. Имали смо један сасвим људски однос који се није много односио на посао којим се бавимо и то је можда била најбоља веза између нас двојице.“
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала