„Оборити из скровишта“: Како изгледа развој руских преносивих ПВО система

Руска државна одбрамбена корпорација „Ростех“ је почела да ради на развоју преносивих противавионских ракетних комплекса већег домета који ће значајно проширити могућности противваздухопловне одбране.

Шта је о овим ракетама за сада познато и какве противваздухопловне ракете тренутно има војска Русије?

Против „ситница“

Домет перспективних преносних противавионских ракетних комплекса је око десет километара. То је значајно више него код комплекса сличних врста. Међутим, према речима заменика директора за увоз и извоз компаније „Машиностројение“ Александра Ромањука, конструктори такође раде и на већој прецизности.

Реч је пре свега о јачању осетљивости главе за навођење противавионских ракета. Познато је да су перспективне противавионске ракете предвиђене за уништавање циљева који су малих размера и са малим контрастима, између осталог, дронова којима се циљеви одређују док су у ваздуху и мини дронова.

Како је показало искуство рата у Сирији, али и у Нагорно-Карабаху, такве објекте је прилично тешко погодити из великих апарата предвиђених за борбу против авиона, хеликоптера и крстарећих ракета. Пешадија, која је наоружана преносним комплексима, много боље излази на крај са овим задацима.

Тактичко-техничке карактеристике, спољашњи изглед и оквирни рокови у којима ће се ови системи експлоатисати за сада нису откривени. Представници „Ростеха“ чак нису објавили његов назив.

Претпоставља се да је реч о преносивом противавионском ракетном комплексу „Метка“. Први пут га је споменуо главнокомандујући копненом војском генерал Олег Саљуков.

Почетком октобра он је изјавио да ће оружје ускоро почети да се користи у војсци. Према његовим речима, комплекси „Метка“ ће имати главу за навођење отпорну на све врсте оптичких сметњи, односно, јуришни авион или хеликоптер неће моћи да превари ракету топлотним замкама.

Први совјетски противавионски ракетни систем „Стрела 2“

Преносиви противавионски ракетни комплекси су се појавили 1960-их година и у корену су променили правила ратовања. Пешадија је добила могућност да за неколико секунди уништи скупе летелице и, притом, лако се склања од повратног ударца скривајући се на терену. Противавионски ракетни комплекси су главна претња пилотима који су навикли да се спасавају од зенитних ракета на малим висинама.

Први совјетски противавионски ракетни систем „Стрела 2“ је постао део наоружања 1968. године . Артиљерци из Египта и Сирије су тада помоћу овог наоружања погодили више од тридесет израелских авиона и хеликоптера. У већини случајева су остали невидљиви за противника до момента лансирања и деловали су на малим дистанцама. „Стрела 2“ се добро показала и у Вијетнаму уништивши више од 200 америчких летелица, међу којима и тешки авион АС-130. Други овакав авион је оборен током рата у Персијском заливу 1991. године.

Обновљена верзија „Стрела 3“ је настала 1974. године. Њена главна одлика је била глава која се хладила, што је омогућило примену ракете и приликом падавина. Међутим, прави пробој је био са противавионским ракетним комплексом „Игла“.

Овај комплекс је имао ракету са већом маневарском способношћу и отпорну на аеродинамику. Поред тога, овај комплекс је био прецизнији од својих претходника. Последња модификација „Игла-С“ је коришћена у војсци 2002. године.

Систем „Верба“ за све временске прилике

Најсавременији преносни противваздухопловни ракетни системи типа „Верба“ су широкој јавности представљени на форуму „Армија 2015“. У борбеној ефикасности значајно превазилази комплексе претходних генерација.

Из система „Верба“ се може пуцати на авионе, хеликоптере и крстареће ракете на висини од десет до 4.500 метара и на удаљености до шест километра. Поређења ради, амерички „Стингер“ може достићи максималну висину од 3.500 метара и удаљеност до 4,5 километра.

Поред тога „Верба“ има и радиолокацијске станице које врше мониторинг ваздушног простора у радијусу од 80 километара. То омогућава да се унапред открије непријатељ и заузме позиција за напад.

Аутоматизован систем управљања рачуна брзину, правац лета и распоређује циљеве артиљерцима. Положај циљева се одређује помоћу сателитског система ГЛОНАСС, а војници добијају тачне координате за гађање. Интересантно је да се „Верба“ преко тактичког комплекса „Барнаул-Т“ интегрише у општи систем ПВО и може да користи информације о ваздушним објектима које прате велики радари.

Муниција система „Верба“ је оснажена главама за самонавођење које делују у блиском и средњем инфрацрвеном окружењу, као и у ултраљубичастом дијапазону. То омогућава ракети да са лакоћом разликује авион или хеликоптер од топлотних замки. Како наводе војни експерти, ово је омогућило да зона за хватање и уништавање ваздушних циљева у поређењу са комплексом „Игла С“ буде већи за два и по пута.

Бојева глава ракете је тешка 2,5 килограма и има контактно-бесконтактни експлозив. Активира се у зависности од брзине и правца кретања циља, приликом сударања са циљем или на одређеној удаљености од циља.

„Верба“ се може користити на свим географским ширинама, при температури од минус 50 до плус 50 степени Целзијуса. Систем је ефикасан и по мраку јер има систем за ноћно осматрање „Маугли-2М“. Мада се већина комплекса овог типа користи само дању.

За сада нема много података, али је највероватније да је нови руски противаздухопловни ракетни систем наследник система „Верба“. Он је поузданији, прецизнији, дуготрајнији и више може да заштити.