Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Само једна генерација свесних родитеља претворила би свет у боље место

CC0 / Pixabay / Породица
Породица - Sputnik Србија, 1920, 24.10.2021
Пратите нас
Сматра се да је потребна само једна генерација заиста освешћених родитеља која ће својим новим приступом утицати на своју децу, да би та деца затим променила свет у боље место за све нас. Хајде да покушамо, предлаже дечји психолог Јелена Холцер у књизи „Како се читају деца“.

Колико заиста познајемо своју децу

„Како се читају деца“ је водич за савремене родитеље који садржи низ корисних, једноставно објашњених и добро аргументованих смерница и савета за савремене родитеље, уз веома духовите примере из праксе које ауторка црпи из свог рада с децом разних узраста. А прво и најважније питање, од ког полази Јелена Холцер, гласи: Колико заиста познајемо своју децу?
„Деца се, на први поглед, читају једноставно, али то заправо није тако, јер се она стално развијају и расту, мењају се и прелазе из једне фазе у другу. Таман када се као родитељ навикнете на једну њихову фазу, имате утисак да их познајете, они одлете у неку нову фазу и ви сте поново на испиту и изнова упознајете своје дете“, каже Јелена Холцер.
Једна од првих грешака које праве многи родитељи у покушају да прате сопствену децу јесте упоређивање њиховог развоја с развојем друге деце.
Родитељи са са дететом - Sputnik Србија, 1920, 05.05.2021
Родитељске муке: Под терором среће и тежње ка савршенству упропаштавамо и себе и своју децу
„Деца се развијају различитим темпом, али то родитеље не треба да брине, јер ће свако дете у неком тренутку – проходати. Неко ће до тога стићи полако, тако што ће прво пузати, а неко ће једног дана просто устати и почети да хода, и то убрзаним кораком. Родитељ своје дете треба да чита тако што гледа у њега и не обазире се на то како је расло дете његових комшија, пријатеља, рођака“, наглашава ауторка.

Јаз међу генерацијама – једна од највећих заблуда у родитељству

Наша саговорница одбацује једно од уврежених мишљења, а то је да комуникацију родитеља и деце отежава јаз међу генерацијама. Према њеном мишљењу, реч је о једној од највећих заблуда у родитељству.
„Постоји много изрека и реченица за које сам се запитала зашто у њих верујемо. Често се од родитеља могу чути реченице: Док си под мојим кровом, мора да буде тако како ја кажем; или: Батина је из раја изашла; или: И мене су моји родитељи тукли, па шта ми фали... А ја сваки пут помислим: 'О да, фали вам'. Јаз међу генерацијама је могућ само када је реч о комуникацији, односно када дете изгуби поверење у родитеља као саговорника и окрене се вршњацима којима може да се обрати за мишљење. Ако родитељ успева да чита своје дете из једне фазе у другу и да прати промене његовог размишљања, његових осећања, онда до тог јаза никада не мора да дође“, уверена је Јелена Холцер.

Деци су потребни „корен“ и „крила“, а не савршени родитељи

Ауторка књиге истиче да је важно да стално имамо на уму да не треба да будемо савршени родитељи својој деци, јер она од нас то и не очекују, а то им није ни потребно.
Петак 13. - илустрација - Sputnik Србија, 1920, 19.07.2020
Страх и паника блокирају целу цивилизацију - има ли помоћи?
„Ако увек знамо одговоре на сва питања, ако смо увек насмејани и расположени, ако увек држимо све под контролом и увек знамо како да се носимо са сваким проблемом или стресом, онда детету поручујемо да и оно мора да буде савршено као и ми. Ако ми глумимо да немамо емоције, онда ће и оно почети да их потискује“, упозорава наша саговорница.
Јелена Холцер указује на то да су два најважнија родитељска дара деци – „корен“и „крила“, односно, с једне стране, развијање код детета осећаја сигурности у родитељском дому, осећаја припадности и заштићености, а с друге стране, омогућавање детету да буде самостално, да само бије своје битке и да научи да ће некад победити, а некад изгубити.

Принчеви не плачу, а принцезе не вичу

Важно питање којим се бави ауторка књиге јесте однос према „непожељним“ емоцијама и ставовима детета, као што су страх, туга, љутња и бес, негодовање.
„Сви ми желимо да верујемо да се ситуације у којима наше дете мора да се избори са 'не' и 'нећу' неће десити њему, него само другој деци. Али и та друга деца су наша, иду с вашим дететом у школу, можда седе у истој клупи. Дечацима се често говори да не треба да показују осећања, да плачу, а онда када порасту не знају шта ће с тугом. Девојчицама поручујемо да принцезе не вичу, па када одрасту оне не знају шта ће с бесом. Потпуно несвесно питамо дечака шта је данас радио у вртићу, чиме негујемо њихов језик акције, док девојчице питамо, опет несвесно, како су се провеле, чиме негујемо језик емоција. Тако одрастамо у људе који су потпуно прилагођени стереотипима свог пола, а онда се чудимо што су мушкарци неосетљиви или зашто се жене не сналазе у базичним ситуацијама“, наглашава ауторка књиге.

Небо може бити и жуто, и са туфнама

Наша саговорница има изразито критичан став према образовном систему Србије, за који сматра да децу утерује у друштвене калупе и стереотипе, не дозвољавајући им да развију своје специфичне таленте.
Руске књиге, енциклопедијска издања из књижаре Руска књига - Sputnik Србија, 1920, 20.02.2021
Баците књиге самопомоћи. Читајте Шекспира и Достојевског /видео /
„У првом разреду у Србији сва деца воле да иду у школу, јер их то и даље подсећа на период вртића и несвесно се надају да ће и у школи бити тако, да ће тамо имати играчке, да ће све бити шарено, опуштено, али то се не дешава. У трећем разреду се број деце која воли школу преполови, а у петом разреду готово нико не воли да иде у школу. Имате децу која су и даље супер ђаци и остају такви све до краја школовања, али у школу воле да иду само због другара. Дивни дечји психијатар Светомир Бојанин написао је књигу 'Школа као болест'. Већ вам је у наслову те књиге много тога речено. Школа укалупљује нашу децу. Један од најбољих примера је ситуација када учитељица исправља дете зато што је небо обојило, рецимо, у жуто, уместо у плаво. Док год дете зна да је небо напољу плаво, зашто бисмо га ограничавали, нека га нацрта с туфнама, ако му је такав ћеф“, сматра ауторка књиге.

Деци неко мора објаснити како да пливају

Јелена Холцер је посебно критична према чињеници да на почетку школовања нико, ни психолог, ни педагог, па ни учитељица, не објашњава деци како се правилно учи, јер сви као да очекују да деца то већ знају.
„И родитељи често кажу деци: Твоје је сада само да учиш. То је исто као да сте бацили дете у воду и рекли му да плива. Оно би радо запливало, али мора му се објаснити како се то ради. Родитељи очекују од детета да уме да се одбрани, али му никада не објасне како то да ради“, наводи наша саговорница.
Она истиче да се деци, углавном, указује на оно што не треба да раде, али им се не објашњава како би требало да се понашају у одређеним ситуацијама.
Хакер - Sputnik Србија, 1920, 10.11.2020
Застрашујућа страна друштвених мрежа: Погубни утицај на свест савременог човека /видео/
„Кажемо детету: Немој трчати, немој скакати... Дете, међутим, мисли у сликама, тако да много боље разуме када му кажемо: Ходај спорије“, наглашава Јелена Холцер.
Према њеном мишљењу, деца нису у стању да памте дефиниције с којима се срећу у школи, пре свега зато што их дефиниције збуњују, а самим тим и не занимају. Оно што додатно обесмишљава претрпавање дечјих умова информацијама јесте то што данас све што нас занима можемо да нађемо на интернету, уз помоћ једног „клика“.
„У неком лепом свету школа се посматра као друга кућа, потпуно је другачији амбијент, с лејзи беговима, с тепихом... Код нас деца у првих шест година, пре поласка у школу, скачу по цео дан, физички су активна, а онда их у првом разреду посадите у дрвене, неудобне клупе, у којима седе по четири или пет часова. На леђима носе ранчеве с огромном количином књига. Деца у школи проводе трећину свог времена, па и више. Школа није само образовна него и васпитна установа“, наглашава Јелена Холцер.

Овако није било никада!

Неповољне околности у којима одрастају наша деца сада су додатно отежане пандемијом, која их оптерећује страхом, али и додатним увођењем у виртуелну стварност и одсуство непосредне комуникације с вршњацима.
„Често чујем да родитељи мисле да дете не зна ништа о пандемији, али дете види кроз прозор да неки људи носе маске. Довољно је да сте му рекли да се не грли са својим најбољим другом, или да види васпитачице које воде рачуна о дистанци, које више не грле децу, по цео дан носе маске или рукавице, дезинфикују простор и играчке. То се несвесно утискује у дете. Тачно знам о чему сам разговарала с децом и родитељима пре годину, две, десет, 25. Овако никада није било! Никада није било оволико несигурности и нестабилности. Верујем да ће ова пандемија проћи, али ћемо психолошке последице вући веома дуго, и ми, и наша деца“, забринуто констатује наша саговорница.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала