„Америка се враћа“: Балкан чекају проблеми

Уз упозорења да би нове тензије између Приштине и Београда могле да наруше мировни споразум стар деценијама, којим су окончани крвави сукоби на Балкану после распада Југославије, Сједињене Америчке Државе су све више подељене шта да раде по том питању.

Овако у ауторском тексту за РТ о стању на Балкану и улози Америке пише Џулијан Фишер, политички аналитичар Руског комитета за јавне послове (Ру-ПАЦ), америчке невладине и непрофитне организације која се залаже за побољшање односа САД и Русије. Његов текст преносимо у целини:

„СОХО форум у Њујорку био је раније овог месеца домаћин дебате између Скота Хортона, дугогодишњег либертаријанца и антиратног радио водитеља и Била Кристола, неоконзервативног мислиоца и једног од идеолошких архитеката америчког светског поретка после 11. септембра 2001. Предмет дебате био је амерички интервенционизам, његова законска основа и историјска улога.

Као што се могло и очекивати, Кристол је изнео нејасне појединости које покушавају да преправе америчко наслеђе „доброћудног светског хегемона“, што је термин који је он лично сковао још 1996. године када је објашњавао улогу те земље у свету. Осврћући се на ратове у Ираку, Кристол је у исто време рекао да Америка „није довољно гурала демократију“, али и да је „била превише амбициозна“. Укратко, признао је да су грешке направљене, што је напредак који је био незамислив пре само неколико година, али ипак и даље недостаје одговорност за њих.

Колико год да су америчке акције на Блиском Истоку за Кристола биле несавршене, он инсистира да је интервенција САД у ратовима у Југославији током деведесетих година била успешна.

Према његовом мишљењу, Балкан је био „један случај рата који је био вредан ангажовања, које је имало веома добре последице“.

И као да је дао знак, балкански лонац би поново могао да прокључа.

Неразрешен конфликт

Косово је потенцијално буре барута у јужној Европи још од краја сукоба 1998-1999. Скорашње тензије са Београдом, од ког је Приштина унилатерално прогласила независност, довеле су до нове ескалације тензија.

Почевши у септембру ове године, Срби који живе на Косову покренули су протесте против локалних власти због малтретирања путника који улазе на ту територију са таблицама из централне Србије. Уследила је мобилизација наоружаних косовских полицајаца, блокаде путева и саобраћајни хаос у близини административне линије.

Косовска полиција у Косовској Митровици

© AP Photo / Bojan Slavkovic

Европска унија је посредовала у постизању привременог решења, које укључује прекривање налепницама националних ознака на таблицама, док посебна радна група у Бриселу не дође до трајнијег решења у наредних шест месеци. Да ли ће то бити довољно за смиривање ситуације, остаје да се види.

Од тада, догодили су се нови сукоби између полиције и незадовољних грађана у близини Митровице.

Руско Министарство спољних послова осудило је то што је косовска полиција употребила насиље против Срба. Министар Сергеј Лавров срео се са председником Србије Александром Вучићем и позвао на разговоре између Приштине и Београда и дипломатско решење које ће поштовати обе стране.

Сергеј Лавров и Александар Вучић

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Како је тензија расла, тако је НАТО брзо појачао патроле на Косову, укључујући и његов север. Кфор је саопштио да ће задржати „привремено снажно и агилно присуство у региону“.

Прошле недеље, косовски министар одбране Арменд Мехај одлетео је у Вашингтон да се сретне са подсекретаром за одбрану САД Колином Калом у Пентагону. Тема разговора били су „приоритети билатералне безбедносне сарадње“.

То је само последњи пример америчког става у вези са Косовом. Косово је са америчком подршком лансирало кампању за своје међународно признање 2008. године. Многе велике земље, које представљају већину светске популације, међу којима су Русија, Кина и Индија, нису признале независност Косова.

Сталне тежње Косова ка независности чине оно што је наизглед бенигно питање, као што су регистарске таблице, питањем рата и мира.

У позадини је и даље рат на Косову из 1999. године, у ком је НАТО учествовао кроз озлоглашену кампању бомбардовања против Србије, што је довело до смрти најмање 489 цивила, како тврди Хјуман рајтс воч. У априлу 1999, НАТО је намерно гађао Радио телевизију Србије, убивши 16 цивила, наводи Амнести интернешнел. У једном тренутку, САД су „грешком“ бомбардовале кинеску амбасаду у Београду, убијајући троје и рањавајући 20 људи. Испоставило се да је то једина мета коју је одабрала ЦИА током тог сукоба.

До данас, САД су задржале војну базу Бондстил близу Урошевца, као део међународних снага Кфора.

Две државе у једној

На западу, Босна и Херцеговина се поново појавила у међународним вестима. У позадини Самита ЕУ-Западни Балкан почетком октобра, вођа босанских Срба Милорад Додик рекао је прошле недеље да ће парламент Републике Српске, једног од два ентитета у БиХ, ускоро гласати како би вратио себи неке надлежности које су пренете на државни ниво.

То укључује и војску, судове, тужилаштво и пореску администрацију. Све то је пренето на ниво БиХ после потписивања Дејтонског споразума из 1995. године и није записано у уставу.

Додик жели независну Републику Српску без угрожавања територијалног интегритета БиХ и тврди да за то има подршку седам земаља ЕУ, али није навео које су у питању.

У основи последње босанске главобоље су измене кривичног закона којим се кривичним делом проглашава негирање геноцида, што је наметнуо високи представник у БиХ.

Русија је саопштила да је позиција високог представника застарела и да је време да се смањи надзор странаца над БиХ, „који само ствара проблеме и минира мир и стабилност у тој земљи“.

Москва остаје критична и према покушајима да БиХ уђе у НАТО, инсистирајући да не постоји консензус БиХ народа по том питању.

Милорад Додик

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Свирајући по потпуно другачијим нотама, Вашингтон је тако прошлог месеца покушао да укори Додика за његову „сецесионистичку реторику“. Габријел Ескобар, заменик помоћника државног секретара САД, упозорио је да „ништа осим изолације и економског очаја“ не очекује Републику Српску. Додик му је на претње санкцијама узвратио псовком.

У САД, разне балканско-америчке организације издале су заједничко саопштење позивајући Конгрес и Бајденову администрацију да „одмах покрене кораке како би спречили покушаје владе Србије да угрози мир и безбедност у региону“. У њему се позива и НАТО да „проширење на тај регион постави као приоритет“, те наводи да је стање на Балкану „америчко наслеђе“.

„Америка је инвестирала превише својих ресурса у регион да би дозволила реваншистичким актерима да пониште скоро четврт века напретка“, наводи се у саопштењу.

Међутим, на шта личи то америчко инвестирање сопствених ресурса?

Почетком 1992. године, пре него што је избио рат у БиХ, све умешане стране постигле су споразум, Карингтон-Кутиљеро план, којим се БиХ дели на кантоне међу Србима, Хрватима и Бошњацима.

У последњем минуту, међутим, тадашњи амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман срео се са лидером Бошњака Алијом Изетбеговићем у Сарајеву, наводно му обећавши пуно признање јединствене БиХ. Изетбеговић је промптно повукао свој потпис са Карингтон-Кутиљеро плана и убрзо су САД и њене европске савезнице признале Изетбеговићеву државу. Рат је избио само месец дана касније, у априлу 1992.

САД су се касније вратиле на преговоре који су укључивали поделу државе, што је личило на ранији споразум.

Како је „Њујорк тајмс“ писао 1993, „десетине хиљада мртвих касније, САД наговарају лидере три босанске стране да прихвате споразум о подели сличан оном ком се Вашингтон противио 1992“.

Гробље у Братунцу, БиХ

© AFP 2023 / DIMITAR DILKOFF

Цимерман је тада говорио да је „наша нада била да ће Срби одустати ако виде да ће Запад признати Босну, али испоставило се да грешимо“.

Вратимо се Хортон-Кристол дебати са почетка. Хортон је навео америчко противљење Карингтон-Кутиљеровом плану, са разорним последицама, као пример америчких интервенција које ометају, а не промовишу мир и стабилност.

Амерички председник Џо Бајден, на почетку своје власти, навео је да се „Америка враћа“. Ако погледамо историју америчких интервенција, то би могло да значи проблеме за Балкан“, пише Џулијан Фишер.