Од чега су Срби боловали у средњем веку

На основу историјских извора познато је од којих болести су патили људи у средњовековној Србији, али за антропологе и археологе то није довољно. Захваљујући остацима људских скелета, антрополози могу да утврде са којим болестима су се суочавали древни људи.

Биоархеолошка истраживања древних популација допуњавају наша сазнања о начину и условима живота прошлих заједница, али пре свега о њиховом здравственом статусу и исхрани. Иако, многе болести не остављају трагове на скелетним остацима или нису у финалној фази развоја када остављају трагове, постоје патологије које омогућавају сагледавање општег стања квалитета живота неке заједнице.

Животни стандард у средњем веку

Средњи век је период у коме су харале бројне болести (куга, лепра, сифилис, мале богиње), а исхрана тадашњих становника, чији је највећи део популације чинио сеоско становништво, била је углавном базирана на већем уносу угљених хидрата, а послови којима су се бавили захтевали су већу физичку активност (рад на пољу, у руднику).

Животни стандарди у средњем веку нису били на завидном нивоу. Густина насељености и збијеност кућа, нехигијенски услови живота, живот у близини или са домаћим животињама испод истог крова (или у истој просторији), ширење зараза, тежак физички рад на пољу, стална ратовања и велика смртност деце су нека од карактеристика средњовековног начина живота.

Такође, постојала је подела друштва на више и ниже сталеже, која је подразумевала разлике у очигледном начину становања, доступности хране, али и хране обогаћене протеинима и витаминима. Бројне студије показале су да је нижи сталеж углавном имао лошије услове и квалитет живота, што се негативно одражавало на њихов здравствени статус. Супротно, виши статус имао је бољу исхрану, богату протеинима из животињског меса, млечних производа, али и већи унос витамина из воћа и поврћа. Бољом хигијеном могли су да спрече појаву болести, али и да их лече будући да су на дворовима постојали учени људи и „лекари“.

Болести у средњовековној Србији

Болести које су захватиле становнике у средњем веку у Србији, спадају у оне најгоре, као што су куга, лепра, беснило, мале богиње, затим оне мало мање опасније, као што су болести црева, шуга, маларија, као и многе друге које су забележене у историјским изворима. Без сумње, ове болести, заједно са лошом исхраном и животним условима, допринеле су кратком веку људи који су тада живели.

Велика смртност од куге током XV века погодила је и велике центре као што су Ново Брдо, Рудник и Сребреница. Куга се поново вратила Отоманском опсадом Београда 1456. године. Поред куге, константна опасност претила је од малих богиња, која је такође убила хиљаде. Лепра је била друга озбиљна неизлечива болест средњовековног човека, која се завршавала дуготрајном смрћу. Често су колоније оболелих од лепре биле позициониране у близини манастира.

После каријеса, преломи костију били су међу најчешћим патологијама у средњовековној Србији

CC0 / Pixabay /

Међутим, ове посебне болести (нпр. куга) нападају само мека ткива и не остављају скелетне доказе о њиховом присуству. Од заразних болести које погађају скелет, у српским историјским документима има свега неколико забележених. Венерички сифилис и начин његовог преношења помиње се први пут у 15. веку у српском преводу латинског фармаколошког текста Liber de simplici medicina dictus Circa Instans.

Што се тиче порекла сифилиса, постоји више теорија. Међу првим јесте да је Колумбо са својом посадом, након открића Америке, донео сифилис у Европу. Друга претпоставка је да је сифилис већ постојао у Европи, а да га је Колумбо пренео у Америку. Док је трећа претпоставка да је болест постојала пре Колумба и у Старом и у Новом свету, пренео је портал „Све о археологији“.

Ендемска маларија и њено лечење описани су у Хиландарском медицинском кодексу, медицинском рукопису написаном у 14–15. веку. У овој истој хроници се спомиње да је губа (лепра) на Балкану дошла пре 9. века нове ере, а од 1406. године у средњовековној Србији основане су многе болнице за губавце.

Резултати антрополошких анализа на средњовековним скелетима

Међу најчешћим патологијама у средњовековној Србији јављају се дентална обољења и то каријес и велики број за живота изгубљених зуба. Потом их прате дегенеративне промене на зглобовима и преломи костију, као и метаболички поремећаји, затим промене изазване крвним поремећајима и углавном се на последњем месту јављају инфективна обољења.

Велика учесталост денталних обољења указује на ниску стопу оралне хигијене, али се може објаснити чињеницом да су средњовековне популације своју исхрану базирале углавном на угљеним хидратима.

Што се тиче неких метаболичких поремећаја који остављају трагове на лобањи и дугим костима у виду ситних рупица, углавном се њихов настанак доводи у везу са лошим хигијенским условима, променама у нутриционим навикама, исхраном сиромашном гвожђем и слично.

Дегенеративне промене на зглобовима указују на интензивнији физички рад људи. Познато је да су се средњовековни људи од малих ногу бавили тежим физичким пословима. Одређеним пословима су се бавиле жене и мушкарци, што је доводило до различитих болести зглобова кичме, кукова, руку или ногу.

На основу резултата истраживања може се закључити да је реч о типичним пољопривредним заједницама чији патолошки профил указује на тешке и лоше животне стандарде.