Дан кад је Русија заштићена од пораза: Чудотворна икона ушла у Кремљ - проглашени цар и вечна победа

Пре триста година, 22. октобра 1721. године Русија је проглашена империјом. Тог датума, по старом календару, Петар Велики је био проглашен за цара. Као и пре три века и данас је овај догађај повезан са прославом Дана Богородице Казањске, пише колумниста РИА Новости Петар Акопов.

Овај празник је прогласио отац Петра Великог у част ослобађања Москве од Пољака.

Кнез Михаил Пожарски је 1612. године ушао у Кремљ са чудотворном Казањском иконом (кључни моменат у рату против Пољске, 1605-1618), док је Петар Велики 1721. године тражио да се истог датума обележи победа у рату са Шведском (1700-1721). Током ове прославе Петар Велики је проглашен за цара.

Нa Дан народног јединства који од средине 2000-их година Русија обележава као државни празник, треба се подсетити, не само 1612. године, већ и 1721. године. Њихово спајање у овом празнику је потпуно природно и више него релевантно. То је и формула за победе Русије, и заштита од пораза.

Поделе, конфронтација народа и империје главни је начин да се Русија сломи. Не Петрова, совјетска или данашња Русија, већ Русија, уопште. Империја није само назив, није форма управљања, већ и срж Русије. Она је постала империја још за време Ивана Грозног, у XV веку, када је завршено стварање централизоване руске државе и након пада православне Византије.

Неко је рекао: „Два Рима падоше, трећи стоји, а четвртог неће бити“. Иако је овде реч о заштити хришћанске вере, Света Русија (а ово самоименовање не говори о поносу, већ о разумевању мисије), није могла и није хтела да дели световно од духовног. Како би се заштитила вера и народ, што је и традиција, неопходна је била не само јака држава, већ и царска аутократска власт, односно самостална власт. Она се и развила у Русији, а онда је названа империјом.

Када је дошло до сукоба империје и народа? За време раскола у Руској православној цркви у време Алексеја Михајловича, оца Петра Великог, а још више за време Петра Великог (XVII-XVIII веку), када су се повећале поделе и прогони старовераца, као и са првим масовним укључивањем странаца у елиту.

„Империја је против интереса руског народа - то је само облик његовог угњетавања од стране свих редом“ - та теза се од тада понавља већ три века. Народ угњетавају – људи друге вере, странци, династије, чиновници, капиталисти (домаћи и страни), бољшевички комесари, опет бирократија, али совјетска, опет капиталисти, олигарси и поново чиновници.

То је кратка историја понављања тезе о непријатељству империје према руском народу. Сваки пут је управо борба против штетне, сувишне, заостале, паразитске, антинационалне империје довела до колапса државе као такве.

Да, Петар Велики није био анђео, али бар није уништио земљу. А почетком XX века, под слоганом „ограничавања самодржавља" („хајде да идемо у корак са цивилизованим народима!") антиимперијалисти, а то нису били само бољшевици, већ и многи либерали који су организовали Фебруарску револуцију 1917. године, не само да су уништили империју, већ су изазвали немире који су довели до милиона жртава током братоубилачког рата.

Затим су земљу поново ујединили. И бољшевици, који су у почетку били непријатељи свега империјалистичког, постепено су се мењали и изградили „црвену империју". Међутим, и њу су крајем 80-их година XX века нова покољења „бораца са империјом" изблатили и прогласили застарелом и непогодном за народ, а затим и разбили земљу на делове.

Али зашто би онда народ сваки пут насео на антиимперијалну пропаганду? Уосталом, без његове подршке или барем ћутања, не би се десило два пута у XX веку урушавање државе. Можда је империја заиста тешка за Русе, можда они не желе судбину империје?

Проблем је у томе што и 1917. године и 1991. године руски народ није хтео распад земље. А ниједне друге државне неимперијалне организације живота код њих не може бити. Империја је понекад била тешка за народ, али су највећи изазови настали њеним распадом.

У ствари, Руси су направили империју не да би владали целим светом, већ да би се сачували и спасили, и духовно, и физички.

А ко им је сметао да једноставно живе у својим градовима, да се моле у својим манастирима, да лове у својим шумама, пливају у својим рекама – без те експанзије, без великог империјалног оклопа?

Да су Руси изабрали тај пут, сада би од њих остало само сећање, свет би их прегазио, асимиловао и заборавио. Међутим, после искуства са ударцима са запада и истока у XIII-XIV веку, Руси су кренули другачијим путем који их је довео до империје. Многи је не воле у њеном садашњем облику, већина зато што је превише мала, а неки, напротив, кажу да је превелика.

Међутим, империја није само штит за народ, она је народ - велики, разнолик, онај који тражи, греши и каје се, који се повлачи и уздиже. И веома је важно да сам народ схвати да не постоји власт и народ, држава и народ, империја и народ. Чим допустимо ову поделу, чим се појави двоструко веровање – постајемо незаштићени пред манипулацијама непријатеља и провокацијама будала.

Не постоји „ми“ и „они“ - постоји један народ једне земље са историјом старом хиљаду година. Народно јединство – са империјом, народно јединство у империји и само у империји, закључио је колумниста.