Остаје још удар на свест Срба: Уместо гашења „геноцидне“ Српске, угасио се високи представник

Иако су Русија и Кина спречили протекле недеље грађанина Шмита да се обрати на седници СБ УН и тако, практично, чврстим ставом угасилe функцију високог представника у Босни и Херцеговини, тешко је помислити да Запад неће још „силовитије“ кренути против Милорада Додика и интереса Републике Српске.

Јер, за то још постоји погодно тле — матрица која још не излази из колективне свести у Србији и региону је да ће на Балкану на крају све бити онако како Запад оличен у Америци и евроатлантском блоку каже.

Шта Западу једино преостаје?

Годинама се ствара, развија и перфидно шири дефетистичка идеја да шта год Србија и српски народ чине, желе, какве год њихови лидери потезе да повлаче, увек их чека потпуно исти исход — онај који је већ зацртан у Белој кући, Стејт департменту, Даунинг стриту у Лондону или у Савезном канцеларату у Берлину.

И колико год реалност демантује такве процесе, непрекидно се у интелектуалним, медијским, научним, НВО и осталим круговима појачава кампања да нас неминовно чека — гашење „геноцидне творевине“ Републике Српске, чланство Косова у УН, улазак свих преосталих балканских земаља у НАТО, протеривање Српске православне цркве из Црне Горе, раскидање српског партнерства са Русијом...

А шта имамо у реалности?

Лажна држава Косово од самопроглашења 2008. године не да не успева да постане чланица УН, него ју је протеклих година отпризнало 18 земаља, а прича се да српска дипломатија у „резерви“ има бар још десет држава које чекају миг да повуку потпис са признања.

Парадигма о геноцидној Републици Српској не само да је срушена у СБ УН кад је Виталиј Чуркин дрмнуо вето на британску резолуцију о српском геноциду, већ је и међународна комисија предвођена Гидеоном Грајфом, (награђеним прошле недеље Немачкој) у опсежном извештају утврдила да геноцида у Сребреници није било.

Република Српска не само да не одустаје од дејтонских овлашћења, већ и командант ЕУФОРА пре неки дан признаје да би све три етничке заједнице у БиХ могле да имају своју војску уколико се оне формирају по закону.

Патријарх Порфирије, упркос вишемесечним јавним припремама да ће бити спречен у „хегемонистичком науму“, ипак долази на Цетиње и устоличава митрополита црногорско-приморског Јоаникија...

Колико год да се ствара фама и доктринација да ће Србија ући у НАТО, на терену наша држава делује све неутралније.

Колико год се подмећу спекулације да се спрема велики заокрет од Русије, на терену тече руски гас кроз српски гасовод, а листа заједничких пројеката две земље — од ПВО система до Петрохемије — увећава се на недељном нивоу.

Претње, писма, оптужбе...

Враћамо се на седницу СБ УН на којој је Шмит ућуткан дипломатском акцијом Русије и Кине.

Тај догађај је реалан. А парадигма која се из њега рађа је да ће сада уследити санкције Републици Српској, да ће кренути жесток политички напад на Додика и његову политику, да ће се Руси протерати из Српске. Пресавили су табак и „снажни“ бошњачко-албански конгресмени у САД, па пишу Бајдену срцепарајућа писма против Србије и Српске.

Матрица се, значи, понавља.

Што више пропада западни инжењеринг на Балкану, то се више прети његовом насилном применом. То се више мистификује његова снага и појачава очекивање да ће евроатлантска чизма у продужетку утакмице преокренути све у своју корист.

Тако се и на Балкану, у ствари, на делу види пропаст униполарног света оличеног у остварењу искључиво НАТО циљева.

Јер, од њихових опипљивих резултата остаје само атак на колективну свест да ће ипак на крају све бити како Запад „нацрта“.

Хоће. Само што није...

Каква је судбина канцеларије високог представника у БиХ после резолуције Савета безбедности УН у којој се не спомиње, у Спутњиковој емисији Од четвртка до четвртка говорио је дипломата Зоран Миливојевић: