Парадокс, али само на први поглед: Ердоган више уважава став Срба у БиХ него западњаци

Турска, за разлику од западних земаља, показује висок степен разумевања за положај свих народа који живе у БиХ. Турски председник Ердоган покушава све актере кризе у БиХ да доведе за преговарачки сто, без наметања унапред спремљених решења који одговарају само једној страни. Утолико је сусрет Милорада Додика и турског председника важнији.

Сусрет српског члана Председништва БиХ Милорада Додика и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана значајан је због представљања праве слике о ситуацији у БиХ. До сада је слику о Србима представљало искључиво политичко Сарајево. Било је битно да турски председник из прве руке сазна шта су намере Републике Српске, коментарише професор међународних односа са Универзитета у Бањалуци Жељко Будимир.

Турска ће донети стабилност у БиХ пре него Запад

Према његовим речима, циљеви Републике Српске крећу се у оквирима Устава БиХ и Дејтонског споразума и само жели да се врати на позицију коју су јој ти документи гарантовали.

Подсећамо, Милорад Додик је након сусрета са Ердоганом изјавио да је у разговору са њим констатовано да мир нема алтернативу и да било каква претња или употреба силе не може да реши никакав проблем.

Додик је рекао да обојица сматрају да је то најбоље за све људе, те да је председник Турске упознат са ситуацијом у БиХ и да је састанак у Анкари био прилика да му предочи ту ситуацију и замоли га за разумевање у погледу политичких процеса.

За Милана Ситарског из мостарског Института за друштвена истраживања, ради се о сусрету људи који спадају међу најрелевантније актере у решавању босанскохерцеговачке кризе.

„Занимљиво је да се оба актера сусрећу не само међусобно, већ и са другим актерима — све је то у позадини иницијативе хрватског председника (Зорана) Милановића да се успостави некаква формална преговарачка структура, где би били укључени и Милановић, и Ердоган, и (српски председник) Вучић. Са друге стране, били би укључени кључни актери босанскохерцеговачких народа“, каже Ситарски.

Сада остаје да се види какви ће бити ефекти тих сусрета, па и сусрета између Додика и Ердогана.

Према Будимировим речима, Турска је до сада у политици према БиХ показивала одмеренији приступ од западних либералних демократија, који је уважавао ставове и Срба и Хрвата, што на први поглед може да изгледа парадоксално.

„Турска показује виши степен разумевања за ситуацију у БиХ и мислим да је подробније прати. С друге стране, Турска у задње време има негативно искуство са Западом, тако да је заинтересованост Турске да буде актер решавања кризе у БиХ самим тим и већа. Оно што Република Српска види када је у питању председник Турске, јесте да он заиста покушава да стране у БиХ доведе за сто, да дијалогом покушају да дођу до решења. И оно што је за Републику Српску посебно важно, то се покушава без наметања решења“, објашњава Будимир.

Стога је за Републику Српску јако важно да Турска буде посредник који ће домаћим актерима оставити простора да сами дођу до решења кризе, додаје он.

Турска је заинтересована не само да БиХ, већ и да читав регион буде стабилан, како би могла да буде присутна у њему и политички и економски — то се види кроз инфраструктурне пројекте — она не жели да БиХ буде земља опхрвана кризом, а да ту кризу решавају неки други актери, који са Турском нису у коректним односима, наводи Будимир.

Нема објективних преговарача, али то није битно

Узимајући у обзир посебне везе које имају Турска и Бошњаци, Анкара не може да буде објективан посредник, али то није толико битно, јер ни Хрватска ни Србија такође не могу да буду објективни посредници, мишљење је Милана Ситарског.

„Није ни поента у томе да било ко глуми некакву апсолутну објективност, него да своју субјективност што транспарентније артикулише, да је усклади са субјективностима осталих актера, како би покушали да нађу некаква острвца консензуса. Ако ништа друго, могу постићи консензус, на пример, око чињенице да је БиХ недељива, као и да њени ентитети нису подложни укидању. То би био начин како би могло да дође до консензуса, а све културне, историјске, традицијске везе, ако се артикулишу на правилан, пре свега дијалогу усмерен начин, мислим да би могао да се постигне ефекат који би довео до постизања некакве базе за консензус“, сматра Ситарски.

Тако постигнута база за консензус постепено би се ширила до решења сваког спорног питања понаособ и постизања општег консензуса, у коме нико не би постигао максималистичке циљеве, али би свим ентитетима и свим конститутивним народима били задовољени и заштићени елементарни интереси, додаје Ситарски.

Хоће ли Изетбеговић пристати на преговарачки формат

Предлог хрватског председника Зорана Милановића о посредовању Турске, Србије и Хрватске у дијалогу о будућности БиХ у политичком Сарајеву дочекан је на нож — лидер СДА Бакир Изетбеговић одбио га је, сматрајући да о проблемима у БиХ дијалог треба да се води у Председништву и Парламентарној скупштини. Међутим, Изетбеговић се прошле недеље састао са Ердоганом и већ је видно ретерирао у својим ставовима, а непосредно пред Ердоганов сусрет са Додиком изјавио је да „Босна треба да има користи од добрих веза Турске са Србијом“.

„Ердоган има добре односе са Вучићем и Додиком. Он је лидер који је веома јак и успоставља добре односе. Морамо то да искористимо“, изјавио је он.

Ситарски изражава наду да Изетбеговићеве изјаве сведоче о отупљењу преоштрих оштрица у босанскохерцеговачких дебата.

„То не мора нужно да значи да ће се преговарачки формат који је предложио председник Милановић формализовати, али мислим да то није ни пресудно. Битно је да се унутар шесторке (Турска, Србија, Хрватска и представници три конститутивна народа у БиХ) састанци одржавају што чешће, што редовније. Да садржај састанака буде што јаснији и да су што конструктивнији“, каже он.

Кругови који се плаше формализације преговарачког формата су снажни и због тога треба обратити пажњу на интензитет сусрета, на њихов и, по могућству, на решавање конкретних питања. Тиме би се, сматра Ситарски, ситуација релаксирала.

Да ли ће политичко Сарајево прихватити посредовање Анкаре је велико питање, јер бошњачкој политичкој елити највише одговара посредовање западних земаља — САД и ЕУ, јер та страна испуњава све бошњачке жеље, објашњава Будимир.

„То је највећи политички проблем БиХ, то очекивање треће стране која ће сломити друге две стране. То решења у БиХ увек чини компликованим, јер трећа страна намеће решења — никада не долазимо до решења која су прихватљива за све политичке актере у БиХ“, закључује Будимир.