Новац против природе: Између екологије и економије

Како би требао да изгледа адекватан баланс између очувања животне средине и експлоатисања природних добара зарад економског интереса државе? Експерти широм света деценијама траже одговор на то питање, а последњих година актуелно је и у Србији, где се грађани и еколошки активисти боре против дивљих депонија, мини хидроелектрана и рудника литијума.

„Рио Тинто“ је за отпочињање експлоатације већ издвојио 2,4 милијарде долараЕколошки покрети и мештани Лознице се већ дуже од годину дана противе отварању рудника литијума „Јадар“ компаније „Рио Тинто“ у близини тог града и организују протесте због опасности од значајног загађивања животне средине.

С друге стране, држава тврди да би отварање тог рудника донело економски процват и раст плата до 30 одсто у том делу Србије, а „Рио Тинто“ је за отпочињање експлоатације већ издвојио 2,4 милијарде долара, иако пре тога морају да се заврше актуелне студије о оправданости и утицају на животну средину. А то је само један од многих спорних случајева у нашој земљи.

„Рио Тинто“ је за отпочињање експлоатације већ издвојио 2,4 милијарде долара.

© LolaDjordjevic

Између екологије и економије

У недељу је код железничког стајалишта „Луковац“ код Ваљева одржан народни збор „Марш са Колубаре“ против рударских истраживања бора и литијума компаније „Еуро литијум Балкан“ у селима око тог града. Прикупљено је више од 500 потписа грађана, а скупу су присуствовали универзитетски професори из Београда, удружења грађана и еколошки активисти.

Еколошки протести све су чешћи. У јавности се стално полемише о високом степену загађења у Србији, али и неопходности економског бољитка. Чини се да је одговор на питање како треба да изгледа равнотежа између екологије и економије све потребнији, али не и да је на видику.

Професор Технолошко-металуршког факултета Петар Ђукић за „Спутњик“ појашњава да не постоји једноставан одговор на то питање, јер одрживи развој, којим друштво расположивим ресурсима задовољава потребе, а тежи да не угрожава животну средину, не зависи само од економског интереса и заштите животне средине, већ и социјалне одрживости и деловања институција.

„Између тих фактора мора да постоји интеракција, локална политика, којом се долази до заједничког интереса, који није увек по вољи појединца, али је одржив. Tа одржива политика тј. стратегије одрживог развоја морају да се усаглашавају. Како ко ту налази меру и за шта, зависи од тога на шта земља рефлектује у будућности, да ли је то туризам, пољопривреда, саобраћај, висока технологија или је интерес државе да буде ретко ‘острво’ нетакнуте природе“, истиче Ђукић.

С друге стране, професор Рударско-геолошког факултета Никола Лилић напомиње да успостављање баланса морају да координирају држава и меродавне институције:

„Нико не амнестира оног ко то ради од комплетне заштите животне средине. Сви би требало да будемо на истој страни. Не кажем да нема пропуста. Држава мора да ради свој посао. Наравно, мора да се пита и учена и друга јавност. Без индустрије, тешко да може да се иде напред“.

Ђукић појашњава да свака економска делатност штети животној средини, али да земља може да има одрживо коришћење необновљивих природних ресурса ако од прихода од експлоатације створи нешто што ће да надомести губитке које ће имати будуће генерације.

„Такве примере имате широм света. Аљаска живи од нафте. Неке земље живе од гаса. Велики део прихода од нафте остављају у тзв. националну природну ренту. Тако раде Норвешка и земље које су свесне да нешто с тим могу да ураде“, предочава Ђукић.

Човечанство и даље тражи одговор на око 40 година старо питање остваривања равнотеже између очувања животне средине и експлоатисања природних добара.

CC0 / /

Он додаје да човечанство и даље тражи одговор на већ скоро 40 година старо питање остваривања равнотеже између очувања животне средине и експлоатисања природних добара:

„Инжењери су тражили најбоља и најефикаснија техничка решења. Економисти су тражили решења с најнижим трошковима. Господари природних ресурса покушавали су да их уновче што више за што краће време да би свом народу обезбедили бољи живот. Чак и културолози су се бавили тим питањем, али нису нудили решења. Најгоре су се понашали политичари, јер њихов хоризонт досеже само до следећих избора“.

Равнотежа у Србији

Лилић подвлачи да је експлоатација природних добара у Србији дефинисана законима, просторно-планском документацијом и стратегијама, али указује и на то да се успостављање равнотеже између заштите животне средине и економског интереса не спроводи без грешака:

„Зависи од случаја до случаја. То је задатак државе, инспекције, контроле, да се иде у сусрет правим решењима и суживоту рударства са животном средином. Реализација пројеката који су везани за рударство и прераду је у јуриздикцији два закона: о рударству и планирању и изградњи. Имамо и законе везане за заштиту животне средине који дефинишу норме и квалитет свих аспеката животне средине, који апсолутно не смеју да се наруше“.

Ђукић оцењује да еколошка ситуација у Србији није добра, али да су људи све свеснији проблема с којима се животна средина суочава:

„Данас многи људи знају и хоће, али још увек немају подстицај ни поверење, које је у нашој земљи, посебно у последњих десетак година, јако урушено. Нико више никоме не верује, еколошке групе чак не верују једна другој, а на званичне институције не можете да се ослоните. Ипак, није добро ни да се на овај, алармантан начин подиже еколошка свест, зато што ћемо у једном моменту доћи у ситуацију да ћемо имати опструкцију сваке интервенције у природи“.