Милан Нешковић: Све док се политика клони уметности, имамо наду за бољу будућност

Власт као појам нема ни позитивну ни негативну конотацију. Позитиван или негативан може бити само начин на који она утиче на људе. Суштина власти није у општости него у људском карактеру и у томе како се човек опходи према њој, каже редитељ Милан Нешковић у интервјуу за Спутњик.

Власт и сабрана недела

Позоришна представа „Власт и сабрана недела“ по мотивима недовршене комедије Бранислава Нушића, а у адаптацији и режији Милана Нешковића, биће премијерно изведена 17. новембра на сцени „Раша Плаовић“ у Народном позоришту у Београду. Уочи премијере у разговору за емисију „Орбита културе“ редитељ Милан Нешковић открио је шта се крије иза поднаслова представе - „сабрана недела“.

„Тај поднаслов је део наслова који смо драматург представе Тијана Грумић и ја који сам радио адаптацију смислили како бисмо одвојили то само ауторско дело. Овај комад је ново ауторско дело базирано апсолутно на Нушићу, али то је наше виђење како бисмо ми данас, 2021. године, завршили Нушићев комад 'Власт'. Уколико било ко има жељу и идеју да то уради, има велику слободу и, наравно, ја га охрабрујем. Али зато смо тим поднасловом одвојили ово наше дело како би остало записано – да, ми смо на овај начин то урадили у режији Милана Нешковића, у драматургији Тијане Грумић“.

Иако Нушић није успео да заврши ову комедију, Ви сте се потрудили да је заокружите узимајући сегменте из других дела нашег највећег комедиографа. Да ли је ово, упркос Вашем богатом редитељском искуству, нов изазов за Вас – режирати недовршен комад?

- Свакако. Ово је први пут да сам се упустио у тако нешто, да радим адаптацију. Иначе верујем дубоко да редитељ, да би био одличан, мора да буде добар и сценограф и костимограф и драматург и глумац, али да би био врхунски, он мора да за своје сараднике одабере људе који су много бољи од њега у свим тим областима. Бранислав Нушић никада није завршио ову драму, јер је умро три дана пошто је написао други чин, а пише да је то комедија од четири чина. Последњи пут се она играла 1953. године када је један тадашњи редитељ Народног позоришта у Београду дописао четврти и пети чин поменуте драме, што ја у овом случају нисам хтео ни да се усудим, да дописујем Бранислава Нушића. Добро је, међутим, то што се Бранислав Нушић скоро у сваком комаду бавио темом власти. Када кажем 'власт', мислим на власт у односу према породици, власт у односу према супротном полу, власт у односу према политичкој власти, власт у односу малог човека према особама на власти које се понашају или на позитиван или на негативан начин. Тако да је било теже избацити све теме којима се Нушић бави у другим комадима и прочистити то не бисмо ли направили једну конзистентну причу од сат и 45 минута, колико представа траје. Нушић има толико материјала да смо могли опуштено да правимо и шест сати са три паузе или да се игра представа у два дана.

И шта се догоди у природи човека када се докопа власти? Како Ви сагледавате тај феномен?

- Мислим да се човек неминовно мења на овај или онај начин. Ми имамо разне ликове. У овој представи шест глумаца игра 28 ликова, али шест својих носећих ликова, чланова једне породице. Суштина управо јесте у томе да свако на различит начин доживљава промену у додиру са влашћу, односно узевши у обзир чињеницу да је један члан те породице постао новопечени министар пре два дана. Ни Нушић сам не објашњава чега је он министар, ког ресора, јер то није битно. Ми се не бавимо дневном политиком ниједног јединог тренутка. Не зато што се плашимо, него зато што дневна политика оваква каква је у нашем друштву не заслужује ни трунку помена у било каквој врсти уметности. И докле год се политика клони уметности, имамо неке наде за бољу будућност. Постављамо заиста разна питања на неке текуће проблеме који опседају целокупно друштво и одговори на та питања која постављамо су увек различити, као када се гледаш у огледало, као што је Гогољ рекао: 'Немој да кривиш огледало зато што ти је лице ружно.' Е сада, некоме ће ово бити искривљено огледало, некоме ће бити прљаво, а некоме ће бити јако чисто и огледало које се сија са перфектним одразом.

Позоришна представа „Власт и сабрана недела“ по мотивима недовршене комедије Бранислава Нушића

© Фото : Уступљено Спутњику

Нушићев однос према власти – и за и против

Око чега ће се конкретно преиспитивати публика када буде излазила са ове представе?

- Јако добра ствар ове представе је што поставља чак превише питања за једну позоришну представу. Оно што смо заиста успели да урадимо је да спојимо нешто што бих ја назвао једним врло високим уметничким и визуелно а и суштински уметничким театром с нечим што је веома пријемчиво 'обичном' гледаоцу. Спојили смо те две, понекад неспојиве ствари у позоришту. Нушић је редак писац који је умео да споји велике теме, велике људске карактере, судбине и да то приближи обичном човеку. Ми ипак не смемо никада да заборавимо да Нушића не можемо да аболирамо од власти. Нушић је био и у затвору, али Нушић је јако дуго после био и на власти. Био је и два пута управник Народног позоришта, био је конзул. Нушић је био и велики противник власти, а у исто време је шуровао са влашћу. А ми овде не осуђујемо ниједног од ликова, нити бих ја икада осудио Бранислава Нушића због тога.

А да ли Нушић осуђује сам себе у овом комаду?

- Дефинитивно. Он највише осуђује самог себе у предговору 'Сумњивог лица' где пише како је два пута носио свој комад у Народно позориште код разних управника који су му предложили да га спали зато што је пре-револуционаран и да не желе да га имају у својој фиоци да не би завршили у затвору. И онда када је он постао управник Народног позоришта, извадио је комад из своје фиоке и дао га себи као управнику да га чита и исту ствар је себи предложио као писцу, он као управник, да узме овај комад и да оде негде да га спали зато што се и он у неком тренутку плашио или страховао од тога каква ће да буде реакција власти на то чиме се он бави.

Који је ово пут да режирате Нушића? „Ожалошћену породицу“ сте радили чак на далеком северу Русије са руским глумцима. Да ли сте до сада одгонетнули тајну Нушићевог успеха или још кроз рад сазнајете нешто ново о њему?

- Апсолутно константно сазнајем о њему. Радио сам у Јарославу, најстаријем руском позоришту из 1750. године, радио сам и '1915. трагедију једног народа' у крушевачком позоришту. Ово ми је трећи сусрет са Нушићем и даље га 'откључавам'. За разлику од Аце Поповића кога много више разумем јер ми је ближи и географски и ментално, Нушић ми је доста загонетан. Ако имам слободу то да кажем, Нушић је један од највећих српских писаца, Нушић је генијалан писац ситуација и карактера, али Нушић није добар писац дијалога. Као што је Аца Поповић најбољи писац дијалога који постоји, по мом мишљењу. Мене често прогања то да ли ја добро читам Нушићев дијалог и да ли ја то тумачим на начин на који је он то писао и онда често дођем у ситуацију да надограђујем Нушића и ситуационо кроз дијалог и кроз те карактере, мислећи шта би они још више могли да ураде у међусобним односима.

Позоришна представа „Власт и сабрана недела“ биће премијерно изведена на сцени „Раша Плаовић“ у Народном позоришту у Београду

© Фото : Уступљено Спутњику

Један сте од ретких редитеља који од почетка своје каријере остаје доследан домаћим писцима. Да ли су Вам ближе теме којима се они баве, или једноставно видите потребу, као неки позоришни задатак, да одржите ту традицију и да се њихова дела негују и преносе генерацијама?

- Некако и једно и друго, али пре свега, ја сам одрастао на западу Србије. Родом сам из Ваљева, проводио сам лета на селу код баке и деке, проводио сам много времена широм Србије путујући са татом који је био возач камиона. Тако да сам упознавао различите људе широм ове државе и некако је природно, а то су нас и на факултету учили, да се треба бавити неким темама које су теби јако добро познате. Кад год сам то радио, заиста сам се и ја осећао добро и глумци сходно мојим индикацијама, јер виде да ја разумем одређену проблематику. А опет, с друге стране, упуштао сам се и у авантуре некад мање, некад више успешно, радећи стране текстове, обично преминулих великих писаца. И то такође има својих чари, али ево, ако могу искрено да кажем – увек ми је ближи домаћи писац, домаћи текст не из патриотизма, него једноставно из чињенице да ја то боље разумем и боље баратам као редитељ и поступцима и индикацијама, мислима и самом сценском оваплоћењу тога што ми је задатак.

Време ћемо мерити фразом – пре и после пандемије

У којој мери ће се пандемија одразити на позоришно стваралаштво? Хоће ли неки будући Нушићи приповедати о свету под маскама, свету отуђености и социјалне дистанце?

- Сигуран сам да хоће. Убеђен сам да свако ко мисли да ће ово проћи, да је ово дошло да оде – апсолутно греши. Ова пандемија је нешто што ће нас обележити, што је већ обележило целокупно човечанство. Ни Други светски рат није имао оволики утицај на целокупно човечанство. Ви сте имали шездесет одсто становништва света које вероватно није било свесно да постоји Други светски рат који се водио у суштини у Европи са пар ваневропских сила на северу Африке. А ова пандемија је стигла до сваког најзабитијег дела планете, тако да је она ту да остане. Да ли ће се она претворити у нешто друго, у сезонски грип… Како ћемо ми проћи кроз ово, да ли ћемо провести од сада цео живот под маскама у затвореним просторима, на фудбалским утакмицама – то нико не може да нам каже. Али је чињеница да је ово толико озбиљна ситуација која обележава наш живот и делићемо наш живот пре и после пандемије за једно тридесетак година, тако ћемо се опходити. Као што су бејбибумери и њихови родитељи говорили – пре и после Рата. Нама ће бити пре и после пандемије. Што је опет боље, поготову за наш народ овде, који предуго говори пре и после рата. И онда никад не знамо ког – да ли Другог светског, да ли Првог, да ли оног деведесетих једног, да ли другог деведесетих. Можда је и боље да причамо – пре и после пандемије него пре и после рата.