Научници открили шта је најбржи покрет који човек може да изведе

Научници су успели да израчунају који покрет људског тела је најбржи, користећи камере велике брзине најмодерније сензоре.

Све је почело као интелектуална расправа професора Џорџија Института за технологију и студената, да ли зликовац Танос из филма „Осветници: Рат бескраја“ може да једним покретом руке уништи пола света, како је приказано у филму.

Научници су измерили брзину тог покрета, пуцкетања прстима, и дошли до неочекиваног резултата. Открили су да је пуцкетање прстима најбржи икад измерен покрет људског тела, али и да, због закона физике, Танос не би могао да на тај начин уништи половину човечанства, бар не када носи своју рукавицу бесконачности.

Physics of a finger snap. Latest paper from the lab out today in @RSocPublishing led by amazing team of @RaghavAcharya64 @eliochallita and Mark Ilton @harveymudd. Paper: https://t.co/ToQDsCNgpU https://t.co/mjx2gjwGVz pic.twitter.com/VUAJVkmk2t

— Saad Bhamla (@BhamlaLab) November 17, 2021

Према резултатима мерења, објављеним у научном часопису „Журнал Краљевског друштва“, максимална ротациона брзина пуцкетања прстима је 7.800 степени у секунди, док је максимално ротационо убрзање чак 1,6 милиона степени у секунди на квадрат, што је три пута брже него покрет руком професионалног играча бејзбола када избацује лоптицу, пише „Лајвсајенс“.

„Када сам видео податке, скочио сам из столице. Пуцкетање прстима траје само седам милисекунди, што је 20 пута брже него трептај ока, који траје 150 милисекунди“, казао је Сад Бамл са Џорџија Института за технологију.

Тим научника анализирао је велики број покрета руком приликом пуцкетања прстима, а како би дошли до сазнања да ли је Танос могао да учини смртоносни покрет, мерили су и брзину када је рукавица од различитих материјала на руци.

Истражујући ову тему, користили су и математичке моделе те дошли до сазнања да је главни чинилац у том покрету трење.

У њиховој студији се наводи да пуцкетање прстима функционише тако што се мишићи руке користе као „мотор“ који даје потенцијалну енергију тетивама и мишићима прстију и руке који се понашају попут опруге. Та потенцијална енергија ослобађа се и ствара невероватно убрзање пуцкетања. Трење између палца и средњег прста има одлучујућу улогу и спречава раздвајање та два прста. Када се накупи довољно енергије, она надвлада трење два прста и ствара се пуцкетање прстима. Да би се то догодило, потребан је тачно одређен ниво трења и енергије. Уколико га има премало, енергија остаје у тетивама, а уколико га је превише, ствара се топлота.

Када се прсти прекрију одређеним материјалима, као што су гумене рукавице, трење је превелико, па нема пуцкетања, већ се енергија расипа као топлота. Чврсти материјали, попут метала, такође не дозвољава могућност пуцкетања, јер трење две површине није довољно.

Ово научно истраживање, сматрају његови аутори, може послужити и као модел за разумевање биомеханичког понашања других врста, као што су начини на које мрави или термити складиште енергију потребну за покретање њихове доње вилице. Такође, може послужити и при дизајну високотехнолошких протеза руку.