Свет је атомска бомба, а њени гелери су комадићи људске душе за којима трага свемоћно око

У данашњем свету који као атомска бомба експлодира на све стране фотографи покушавају да ухвате њене гелере, односно парчиће људске душе који лете на све стране, због чега је њихова главна преокупација - потрага за идентитетом, каже за Спутњик директор Центра за развој фотографије и оснивач Фестивала фотографије „Визуализатор“ Звездан Манчић.

Девети „Визуализатор“ биће одржан од 18. новембра до 10. децембра у више галеријских простора у Београду, уз учешће угледних и награђиваних фотографа из Италије, Аустрије, Норвешке, Белгије и Србије.

Потрага за својим местом под сунцем

Судећи по фотографским пројектима који ће бити представљени на овогодишњем фестивалу, основна преокупација савремених фотографа је потрага за идентитетом, било да је реч о трагању за својим местом у свету који се убрзано мења, и то у безброј праваца, било да је реч и истраживању порекла, корена, породичне историје и судбине, каже оснивач „Визуализатора“.

О томе сведочи и изложба „Ветар, песак и звезде“ (Wind, sand and stars) Линде Бурнејн Енглберт, којом ће „Визуализатор“ бити отворен 18. новембра у Установи културе "Пароборд".

Фотографија с изложбе „Wind, sand and stars“ на фестивалу "Визуализатор"

© Linda Bournane Engelberth - Vizualizator

Ауторка је одрасла у Норвешкој, с мајком Норвежанком, не знајући свог оца Алжирца и његову страну породице. Када јој је било 29 година отишла је у Алжир, где је упознала своју стогодишњу баку и сазнала да има огромну породицу. Фотографије на изложби „Ветар, песак и звезде“ су Линдини први кораци упознавања с културом коју би требало да осећа као део себе, али коју још не познаје довољно добро.

Фотографија с изложбе „Palms & Penguins" на фестивалу "Визуализатор"

© Ursula Roeck

Дан касније, 19. новембра, у Галерији Николе Радошевића, биће отворена и изложба Аустријанке Урсуле Рок „Палме и пингвини“ (Palms and penguins) која тумачи приче и личности у врло специфичном визуелном кључу, понекад шеретски, али увек постављајући се искрено и отворено према протагонистима свог радаи не плашећи се да изнесе на површину скривене стране индивидуа и прича.

„Женско око“ – посебан зачин у фотографији

„Данас се фотографи у свом дугорочном раду усредсређују на убрзане промене које обичног човека збуњују у покушају да нађе своје место у овом турбулентном свету. Фотографи су по природи ствари левичари, окренути социјалним темама и обичном човеку, па самим тим и угроженим групама. Све су актуелнија такозвана 'женска питања', а узрочно-последично се овој професији, која је раније била готово ексклузувно мушка, посвећује све више жена које у фотографију уносе нови сензибилитет. Жене су можда мало искреније, мало ближе себи у људском смислу, мало више себи допуштају личног у фотографији, што на неки начин даје додатни зачин или вредност њиховом раду“, објашњава Звездан Манчић.

Карин Ван Гервен - фотографија с изложбе „In the footsteps of Angela“ на фестивалу "Визуализатор"

© Carin Van Gerven - Vizualizator

Он додаје да ће током фестивала бити приређена и трибина на којој ће уметнице из пет земаља дебатовати управо о женској фотографији, о томе да ли жене бирају другачије теме од мушкараца, да ли се на њима види „женско око“.

Ванвременска вредност фотографије

На овогодишњем „Визуализатору“ биће представљена и изложба фотографија Карин Ван Гервен „In the footsteps of Angela“, као и фотографски пројекат Жан-Марка Каимија и Валентине Пичини „RHOME“,који представља путовање кроз микрокосмос Рима, далеко од стереотипне и туристичке слике вечног града.

Фотографија с изложбе „RHOME“ на фестивалу "Визуализатор"

© Jean Marc Caimi & Valentina Piccini - Vizualizator

Током фестивала ће бити приказане и изложбе фотографија Фото савеза Србије, Немање Леденског, Миховила Накића, а последњег дана биће отворена изложба и објављени резултати конкурса Прес Фото Србија у Установи културеПароброд.

Звездан Манчић истиче да се у складу с друштвеним променама мења и сама фотографија, а оно што је данас најуочљивије јесте изједначавање некадашње прес (новинске) фотографије с документарном.

„Прес фотографија је покривала догађаје и документовала их, док је документарна фотографија била артистички окренута неким трајнијим вредностима, није јој била амбиција да буде само потрошна роба за илустрацију неког догађаја, него је реферисала на неке од ових појава. Последњих година је прес фотографија практично еволуирала у документарну и границе су се избрисале, тако да и она покушава да достигне ванременску вредност, односно да бележи појаве људске душе, а не појаве саме по себи“, оцењује Манчић.

Како је фотографски шум довео до општег слепила

„Визуализатор“ је први фестивал фотографије у Србији, покренут 2013. године. Циљ фестивала је да повеже публику с професионалним фотографимаи културним установама, да развије критичко мишљење и визуелну писменост . Ради на едукацији публике, разумевању фотографије као медија, фотографских симбола и порука.

„Развој технологије је у буквалном смислу упропастио фотографију, зато што сада свако фотографише. Тако настаје фотографски шум. Ми смо толико бомбардовани фотографијом, да је тешко доћи до озбиљних фотографских радова. Највеће 'силовање' трпе обични људи који све што стиже до њих прихватају здраво за готово и немају могућност да развију критеријуме за оцењивање вредности фотографије“, објашњава Манчић.

Томе, како наводи, у великој мери доприносе такозване сток фотографије, којима су преплављени интернет портали и разни забавни часописи.

Фотографски студио

© Depositphotos.com / Arkusha

„Сток фотографија је преузела естетске постулате традиционалне фотографије. Раније су се фотографи трудили да композицијски, у смислу светла и колорита и других елемената техничког приказивања фотографске слике буду перфектни, да све то буде лепо и упеглано. А касније је фотографија еволуирала као и сви други видови уметности, напустила је пуку естетику као свој основни принцип и одлутала у разне експерименте. Сток фотографија је, напротив, још више упеглала основу естетику и појефтинила је, јер је она постала сама себи циљ. Она нема никакву другу улогу осим да украси неку страницу или да илуструје неку тему у женским или пецарошким магазинима, производи се као на штанц машини, а широка публика мисли да је то добра фотографија, немајући појма са чим да је пореди, тако да је технологија, заправо, донела слепило за фотографију“, оцењује Манчић.

Он подсећа на то да је раније било много мање фотографа, своје радове су могли да објављују само они најбољи, тако да је просечна много више него данас била у контакту с правом, добром, озбиљном фотографијом.

„'А у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита'– није важна справа у рукама мајстора или доброг уметника, средство којим ће он забележити стварност, важна је идеја и мисао, и то се никада није мењало. Аутентичност и оригиналност у фотографији не почива у опреми, него у глави“, закључује Звездан Мнчић.