Разговор Бајдена и Сија: Америчка иницијатива, правила — кинеска /видео/

Добра ствар у ривалству Пекинга и Запада је што понекад малим земљама попут Србије оно уме да буде од користи, јер, питање је, да Кинези нису овде почели да граде пругу Београд—Будимпешта, да ли би ЕУ градила пругу од Београда до Ниша.

Запад мора да се бори ако неће да не испадне из игре и да му Кинези преузму послове, оцењују експерти, коментаришући нову самоувереност Кине у односима са САД, што је ових дана показао и самит лидера две земље.

За питање века — даљи развој односа Кине и САД први разговор лидера две земље Си Ђинпинга и Џозефа Бајдена је у време великих турбуленција добра вест, каже дугогодишњи дописник из Пекинга Милорад Денда. Иницијатива је дошла од Вашингтона, јер у доба кад слаби утицај САД, у њиховом је интересу, сматра он, да с Пекингом успоставе комуникацију која би спречила избијање евентуалних већих сукоба.

„Међутим, приметно је да је ово први америчко-кинески самит у ком Американци немају иницијативу — и теме и наступ Си Ђинпинга одавали су изразито самопоуздање Кине, где је дијалог могућ само на основу поштовања, а не испостављања захтева са позиција сила“, истиче Денда, подсећајући да је Си такође јасно поставио црвене линије попут Тајвана, које не треба прелазити да не би дошло до оштрије конфронтације.

Ривалство Кине и Запада

Кинески лидер је наиме на троипочасовном самиту, иако је Бајдена назвао старим пријатељем, јасно пренео да је поигравање с тајванском независношћу „опасно као играње ватром, а ко год се игра ватром, опећи ће се“.

„Кина саопштава и кроз овај самит и иначе — да има одређени пут развоја који не може да угрозе ни САД, ни ико други“, напомиње Денда.

Аналитичар и консултант Бранко Павловић, иако се слаже да је разговор Сија и Бајдена позитивна ствар, верује да Америка неће одустати од идеје да спута Кину. Иако је Бајден потврдио да признаје принцип „једне Кине“, сматра он, САД ће сигурно наставити да наоружавају Тајван.

„Организују и самит за демократију који веома личи на потез окренут против Кине, а и против Русије, јер то иде у пакету, али је проблем што тај пакет не могу да раздвоје због паметних потеза руководстава Русије и Кине“, примећује Павловић.

САД праве рачун без крчмара

Политика Кине је да је планета земља довољно велика да би се разни системи и државе развијали паралелно, а односе са САД заснива на тзв. три принципа — узајамно поштовање, мирна коегзистенција, обострано корисна сарадња — и четири приоритета — одговорност великих држава, размена у свим сферама, боља контрола над ризицима и јачање координације на међународној сцени. Стратешки гледано, Америци то не одговара, сматра Денда, напомињући да је геостратешка преокупација САД последњих година да им је Кина главни противник и највећа претња.

Џозеф Бајден и Си Ђинпинг

© AFP 2023 / ALEX WONG

„И кад се прате догађаји пре самита Сија и Бајдена, од прављења посебног центра ЦИА за Кину, до развоја морнарице јер осећају да ће изгубити превласт на Пацифику, уз савез Аукус и самит за демократију — све су то покушаји САД да у крајњем исходу сузбију Кину. Међутим, то су све ’рачуни без крчмара‘“, истиче наш саговорник, уз опаску да је иронија што Американци покушавају да праве савезништва на идеолошкој основи, за шта је Кина деценијама оптуживана.

Реч је о различитим концепцијама: Кина је за сарадњу уз разлике, док амерички модел разлике не дозвољава, све мора да буде униформно — отуда је однос Америке и Кине непомирљив, објашњава Павловић.

Ако мисле да с Кинезима могу преговарати на њихову штету...

Истинско отопљење у односима могуће је само са позиција фер односа.

„У таквом приступу Кина је и те како била спремна на уклањање трговинских баријера. Ако неко мисли да наставља дестабилизацију са идејом да ће успети у томе, а овде да оствари неке предности, то је смешно. Једва чекам да видим исход тих разговора. Ко мисли да с Кинезима може да оствари нешто да буде на штету Кине, тај је у тешкој заблуди“, уверен је Павловић.

Саговорници Спутњика су се осврнули и на недавно одржан Шести пленум КП Кине, већ назван историјским. На њему је усвојена резолуција, трећа за 100 година која одређује даљу стратегију развоја партије и земље (после сличних из 1945. и 1981. године), у којој је председник Си назван „кормиларом Кине“, као други након Мао Цедунга с таквом титулом.

На опаску да је на Западу то протумачено да је Си заправо тиме учврстио власт, Денда каже да су такве оцене гротескне, а да је суштина резолуције даљи план развоја у наредних 50-100 година.

„То је пре свега резолуција о будућности“, констатује бивши дописник. За Павловића је посебно занимљив десети принцип резолуције који каже да мораш стално да радиш на сопственом реформисању.

„Замислите било које политичаре са Запада да имају резултате које има Кине, они би 20 година живели на ловорикама. А Кинези кажу — не, ови резултати тек захтевају. У таквом приступу противници Кине немају никакве шансе“, каже Павловић и даје савет експертима са Запада: крените да читате резолуцију тако како пише и пођите од тога да људи најозбиљније мисле то што су написали, па пробајте да макар један од својих 15 сценарија за Кину заснујете на томе.

Кинески „корозивни утицај“ на Балкану

У истом кључу Павловић коментарише и западне тврдње о „корозивном утицају“ Кине на Балкану.

„Раније су све паре и технологије стизале у регион са Запада, а сад им Кина парира. Отуд таква реторика: ако се задужиш код неке финансијске институције у Америци, ти си на путу ка срећи, а ако узмеш од Кине идеш у катастрофу. Запад мора да се бори ако неће да испадне из игре. Ако неће да им Кинези преузму све послове око градње пруга, онда кажу — ми ћемо да градимо пругу Београд-Ниш, а то је опет на правцу ’Појас и пут‘. Што нису хтели да граде пругу Београд—Ниш док Кина није била присутна“, пита саговорник Спутњика.

Милорад Денда напомиње да је за Србију Кина важна и економски и политички, због КиМ и БиХ, где је дигла глас против нелегитимног именовања Кристијана Шмита за тзв. високог представника. Притом, Кинези економски ништа не натурају Србији, нема присиле, додаје он.

Поред тога што немају политичке захтеве, за разлику од западних инвестиција које су само политички условљене, како каже Павловић, с Кинезима је углавном отворено уговорено шта ће радити кинески извођачи, а шта неко трећи, опет за разлику од западних, где и кад добију посао на тендеру, увек иде тако да њиховим компанијама припадне највећи део.

„Кинези цене и што Србија не потпада под притисак САД да им се уводе санкције, а виде да Американци много већим државама ломе кичму“, указује аналитичар.

„Овде је најважније не упадати у замке груписања и утеривања у кампове против некога. Треба и даље сарађивати са свима“, закључује Денда.