Зашто је окупирано Косово и Метохија: Подземни трезор — корен српске вертикале стар хиљаду година

Испод косовско-метохијске земље смештен је трезор рудног богатства, захваљујући коме су створени не само моћна економија, већ и култура и духовност средњовековне Србије. Из овог трезора се у другој половини двадесетог века годишње експлоатисало 15–20 милиона тона минералних сировина, каже проф. др Слободан Вујић.

У разматрању косовско-метохијског питања најмање је заступљен аспект везан за минерално-сировински басен, а у мору противречних и произвољних процена о рудном богатству јужне покрајине из видног поља измиче чињеница да можда баш ту лежи кључ за објашњење — зашто је отето?

_{Богатство испод Косова и Метохије}

О томе колики су минерално-сировински потенцијали Косова и Метохије, у којој су вези рудна богатства са суверенитетом, те да ли бисмо без подземних рудника цинка данас имали манастирске ризнице, непроцењиве духовне белеге средњовековне Србије, разговарамо са проф. др Слободаном Вујићем, иностраним чланом РАН-а ( Руске академије наука), чланом АИНС-а (Академије инжињерских наука Србије) и једним од аутора капиталне монографије о рудним богатствима Косова и Метохије.

Минерално-сировински потенцијали Косова и Метохије су економски стратешки вредни и значајни, указује др Вујић, напомињући да је у првом реду реч о рудама олова, цинка, сребра, злата, никла, магнезита, боксита и угља.

_{Резерве угља довољне за два века}

Само, када је реч о угљу, наводи наш саговорник, ради се о огромним количинама резерви које би могле да, уколико нам је параметар садашња потрошња угља у Србији, подмире потребе за наредних 180 до 200 година.

„Косовско метохијски басен је веома богат угљем. Процене су да су геолошке резерве између 12,5 и 13,5 чак до 14 милијарди тона угља, што је значајно и велико и са глобалног аспекта. Производња угља до педесетих година прошлог столећа углавном је била подземна, а онда су отворена два велика површинска копа — Добро Село и Белаћевац, где је та производња била далеко обимнија, већа, али и сигурнија и поузданија.“

Укупно је произведено негде око 240 милиона тона угља у другој половини 20. века, а то су количине, да бисмо били сликовитији, еквивалентне са око 45 милиона тона нафте.

Када је реч о обојеним металима, рудама олова, цинка, сребра, злата, боксита, Вујић каже да је тешко са прецизношћу говорити, јер се ради о резервама које су констатоване пре више од 20-30 година и оне су у међувремену промењене. Ту важи, објашњава, принцип магацина у којем имате унос и износ робе.

У овом моменту не постоји тачан попис колико је из тих магацина изнето, али на основу познавања геолошке структуре и других геолошких индикатора, процена је, каже, да је то подручје потенцијално веома богато минералним ресурсима.

_{Минерални ресурси - важан елемент у слагалици отимања Космета}

Анализирајући сировинско богатство које Србија има на Косову и Метохији, а у контексту чињенице да је реч о окупираној територији, Слободан Вујић наводи да суверенитет и технолошки развој сваке земље зависе од минералних сировина.

Такође, он указује на чињеницу да је степен исцрпљености минералних ресурса већине европских земаља веома висок и да у миљеу геополитичких, војних и других интереса минерални ресурси играју значајну улогу.

Припадници КФОР-а у Косовској Митровици

© Tanjug / Сава Радовановић

Отуда су, сматра Вујић, минерални ресурси наше јужне покрајине важан елемент у слагалици која открива зашто нам отимају Космет. Све је постало јасно након потписивања Кумановског споразума, када почиње, подсећа, комадање комбината „Трепча“ и обустављање рада рудника.

„Металургија је, рецимо, заустављена под образложењем заштите животне средине, металургија цинка под изговором да нису у стању да гарантују безбедност радника пошто се постројење налази на делу Косовске Митровице, јужно од Ибра. Затим се десио упад војника, мировних снага у дирекцију комбината ’Трепча‘ у Звечану 2000, када је ухапшен и протеран генерални директор, а једна од одлука администрације УНМИК-а била је да за генералног директора комбината именују представника мултинационалне компаније за трговину наоружањем и војном опремом.“

_{Рудна богатства су део српске историјске вертикале}

Није познат, наводи Вујић, пример у новијој историји да међународна заједница, оглушујући се о самопрокламована цивилизацијска начела, отима једној држави део територије и њене ресурсе, настојећи да затре историјско право, духовно и културно наслеђе народа. А управо је рудно богатство, каже, неодвојив део српске историјске вертикале.

Манастир Високи Дечани

© AP Photo / Visar Kryeziu

„Идентитет српског рударства уткан је у два најпросперитетнија периода. То је средњовековна Србија и Србија друге половине 20. века. Ради се о вертикали са коренима старим близу једног миленијума, што утврђује конзистентност трајања и историчност правила: јака држава јако рударство, односно јако рударство јака држава, и историјско право на Косово и Метохију. Приказ минералног сировинског комплекса на КиМ новијег времена не би био самосвојан без ове историјске вертикале“, каже Вујић, уз напомену да је рударство створило материјалну основу за економску, политичку и војну моћ државе, али и за културно, духовно уздизање и снагу средњовековне Србије.

_{Истраживање литијума критикују незналице}

На питање како у светлу реченог оцењује еколошки еснаф, који данас упозорава на несагледиве последице истраживања литијума и отварања нових рудника, Вујић одговара питањем: Како смо преживели 8.000 година рударства и металургије руда црних, обојених и племенитих метала на овим просторима?

„Посреди је неразумевање рударства. Рударство је фазни процес. Рударство почиње геолошким истраживањима простора која су потпуно бенигна са аспекта екологије. То противљење геолошким истраживањима је потпуно апсурдно, зато што резултати тих истраживања могу бити позитивни или негативни и то бих назвао инвентарисањем у подземном магацину. Не значи да ће ако се изводе геолошки истражни радови једнога дана доћи до експлоатације.“

Након истраживања, објашњава Вујић, следи фаза озбиљних анализа, израда студија, пројектовања која треба да понуде решење ако је лежиште експлоатабилно, а затим припрема за отварање и изградњу рудника, све до финалне фазе која се односи на прераду и металургију. Све ове фазе немају подједнаке еколошке ефекте, односно утицај на животну и радну средину.

„На сцени је свезнање. Неко на основу личне перцепције оспорава оно што не зна, потенцијално стварајући општу штету.“

_{Став САНУ необјашњив}

Рударство је, указује Вујић, не само у Србији, већ у целом свету својим достигнућима исписало историју техничких наука и рударске академије су изродиле великане међу којима су Михаил Ломоносов, Михајло Пупин, два Нобеловца, један за физику, један за економију, председник Британског краљевског друштва такође је конструктор сигурносне рударске лампе итд.

На питање како као први рударски инжењер који је постао инострани члан РАН-а тумачи чињеницу да у САНУ нема места за научника овог профила, и то пуних 135 година, од тренутка оснивања, Вујић каже:

„Од времена академика Љубомира Клекића, рударског инжењера, једног од утемељитеља Српске краљевске академије, дакле САНУ, оснивача школе механике и школе машинства на Универзитету у Београду, до данас ниједан од 10 кандидованих рударских стручњака није удостојен чланства у САНУ. Без објашњивог одговора, ово је стварно поражавајуће.“

У САНУ као институцији од највећег националног значаја, која се мора чувати, оцењује Слободан Вујић, реконструкција изборне парадигме и решавање других проблема може се успешно извести капиталним ремонтом са добро осмишљеним хаваријским алгоритмом.